Сљедећи интервју објављен је на wеб страници канадског листа „Тhe People's Hammer“.
УВОД
Другови и другарице,
Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије захвалан је на интересовању вашег листа за основна питања предстојеће југословенске народне револуције и хисторије Комунистичке партије Југославије. Ми морамо нагласити да су ваша питања опсежна и када би о сваком појединачном питању рекли све што имамо то више не би било прикладно за један интервју већ би наши одговори попримили облик двије или три књиге. Ипак, направили би погрешку када би подцјењивали значај и тежину ових питања за међународни комунистички покрет и његово схваћање комплексних процеса који су се одвијали у Југославији. Наша је онда основна задаћа да путем наших одговора изнесемо оно основно и суштинско, а на вашим читаоцима и активистима остављамо да они сами извуку одговарајуће поуке. Томе циљу намијењени су и прилагођени наши одговори.
О ДРУШТВУ У ЗЕМЉАМА БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
1. Какав је начин производње у земљама бивше Југославије? Које разлике постоје између економија различитих земаља?
Друштвено-економска формација свих република бивше Југославије јесте бирократски капитализам. Шта то значи?
Превладавајући начин производње у свим земљама бивше Југославије јесте капиталистички начин производње, али не како се развио из настајућег националног капитализма јужнословенских земаља, већ како се развио из капитала увезеног од стране империјалистичких разбојника. У њиховим најездама на јужнословенске народе, империјалистичке силе нису имале за циљ да створе независне капиталистичке републике, већ првенствено да подреде јужнословенске народе њиховој крвничкој владавини. Према томе, мада империјализам јесте довео до распада независних феудалних друштава, он је то учинио како би јужнословенске земље претворио у своје полуколоније и колоније. Капитализам који се у оваквим приликама развио као такав није пратио национални, револуционарни пут развитка, него се развијао у тијесној вези с финансијским капиталом, у савезу с империјализмом и великим земљопосједницима. Империјализам је, дакле, у свим државама бивше Југославије, потиснуо слободни развитак националног капитализма и умјесто тога, ослањајући се на реакционарне савезнике компрадорску буржоазију и феудални земљопосјед, подредио све јужнословенске народе својој власти. То је оно што му омогућава да извршава екстраексплоатацију радне снаге, јефтино присваја природне ресурсе, подређује пољопривреду својим потребама итд… све како би правио профите од извезеног капитала, и то много дебље него у ери слободне конкуренције.
Према томе, владајућа класа у свим земљама бивше југославије јесте велика, компрадорско-бирократска буржоазија. Компрадорско-бирократска јер је сачињавају двије фракције: компрадорска, која се развија првенствено у банкарству и трговинским секторима а појављује се као приватни капитал; бирократска, која се концентрише у индустријским секторима а појављује се када се монополистички капитал стопи с државом. Та велика компрадорско-бирократска буржоазија кључна је за империјализам, јер је наметање горе споменуте екстраексплоатације њена директна одговорност. За своје „услуге“ она бива итекако награђена, па, мада у односу на свјетско тржиште она није монополистичка буржоазија, у односу на своје национално тржиште она има монопол и остварује профите који је репродукују као монополистичку, компрадорску и бирократску буржоазију.
У потпуности би било исправно казати да у свим земљама бивше Југославије над феудализмом и националним капитализмом превладава империјалистички капитализам, с тим што морамо нагласити да и феудализам превладава над националним капитализмом. Овакво стање ствари служи једино империјализам, велику компрадорско-бирократску буржоазију и феудални земљопосјед. С друге стране пролетаријат, сељаштво и ситна буржоазија бивају експлоатисани, а средња, то јест национална буржоазија, бива ограничена.
Што се тиче разлика између економија јужнословенских земаља, оне доиста постоје али не дефинишу друштвено-економске формације, нити мијењају полуфеудални и полуколонијални карактер тих земаља. Дуљење о њиховим разликама има одређену вриједност али не у оваквом интервјуу, нама је прече да укажемо на опасност да се претјерано нагласе националне особности у процесу развитка бирократског капитализма јужнословенских земаља, јер је тај процес у нашем случају између свих народа скопчан и међусобно испреплетен као вјероватно нигдје другдје у свијету.
2. Који је био начин производње у Југославији прије револуције?
Исти као и сада, али у различитим условима.
3. Како је револуција трансформисала југословенску економију? Да ли је изградња социјализма била у току прије рестаурације капитализма?
Треба прије свега истаћи да је с успоставом народне демократије у Југославији спроведен низ до тада невиђених демократских измјена. Југославија се по први пут ослободила од јарма империјализма и трансформисала у независну демократску републику, жене су постале пуноправни грађани, укинута је великосрпска монархија и национална неједнакост, одузета је земља већини великих земљовласника и подијељена међу сиромашним сељаштвом. Са испуњавањем антиимперијалистичких и антифеудалних задатака, буржоаско-демократска револуција развила се у социјалистичку револуцију. То се одразило у социјалистичкој национализацији велике и средње индустрије, транспорта, банкарства, спољне трговине, велепродаје итд.
Ствар је у томе што је управо тада, када је на хоризонту била изградња социјализма, класна борба постала најжустрија. Широке народне масе и Комунистичка партија Југославије истински су жељели да осигурају, не декларативни, већ стварни пријелаз у социјалистичко друштво. Под таквим притиском, титоистички ревизионисти били су принуђени прикрити своје праве намјере, па је тако и сваки напредак к социјализму уједно у себи садржавао и клице будуће издаје. Заузевши кључне позиције, титоистички ревизионисти отпочели су систематску кампању подривања народне демократије, првенствено ударцима на саму Комунистичку партију Југославије. Тако су, на примјер, титоисти разноразним капиталистима давали право да тргују с другим земљама о трошку државе, ликвидирајући у пракси државни монопол над спољном трговином. Из вртложних, противрјечних развитака југословенске привреде у периоду од 1945. до 1948. године не крије се ништа друго но класна борба између пролетаријата и буржоазије. Титоистички ревизионисти једноставно нису могли отворено кренути буржоаским путем развитка, јер је социјализам био истинска тежња радног народа, који је, успут буде речено, заиста доживљавао Совјетски Савез као највеће достигнуће прогресивног човјечанства.
Титоистички ревизионисти, према томе, знали су да се прво морају суочити с напредним, организованим одредом пролетаријата, то јест с Комунистичком партијом Југославије, како би имали тло под ногама да ликвидирају народну демократију и поврате „изгубљено царство“ бирократског капитализма.
4. У којем је стадију данас револуција у земљама бивше Југославије?
Ово основно питање предстојеће југословенске револуције уједно је и најважније. У нашем програму, написано је сљедеће:
Из полуколонијалног и полуфеудалног карактера садашњег југословенског друштва јасно произлази да се југословенска револуција мора подијелити на два стадија, од којих први има за задатак да корјенито трансформише полуколонијално и полуфеудално друштво у независно демократско друштво. Демократска Федеративна Југославија коју југословенски народи имају за успоставити мора бити демократска република под заједничком диктатуром јединственог фронта свију антиимперијалистичких и антифеудалних снага на челу с пролетаријатом.
Да је југословенско друштво полуколонијално и полуфеудално јесте нешто што ревизионисти разноразних нијанси настоје оспорити. Наш је задатак да ово учење наставимо развијати и конкретизирати. По нашем гледишту, најопаснија је она сорта која сматра да су земље бивше Југославије полуколонијалне, али не и полуфеудалне, као да је прво могуће без потоњег.
5. Кога је највише користио распад Југославије?
Често чујемо да кривицу за комадање Југославије треба сносити империјализам, али то није у потпуности тачно. Разумије се, у коначници, шта год да се одвијало у Југославији, империјализам би покушао искористити за властиту добит. Глава одговорност за комадање Југославије, међутим, заправо припада великој, бирократско-компрадорској буржоазији.
Конкурентска борба између буржоазије различитих југословенских народа била је главни покретач националне борбе. Онда када су унутрашње противрјечности привредног система Југославије достигле такву тачку гдје држава није могла властитој буржоазији обезбједити исту стопу експлоатације, настала је огорчена конкурентска борба, која је потом неизбјежно попримила карактер националне борбе. Образложење лежи у томе што је југословенској буржоазији било у потпуности прихватљиво да се залаже за југословенство и да прикрива своју класну бит с маском „титоизма“ дотле докле им је то ишло у корист. Но чим је међусобна конкурентска борба међу великим буржујима свих југословенских земаља створила жељу за „властитим пољем“ за експлоатацију, слободног од конкурената других нација, велика буржоазија уздигла је свој властити класни интерес на висину националног интереса, представљајући своје класне идеале као националне идеале. Самим тим није империјализам поткопао титоистички ревизионизам, већ га је поткопала она класа која је у њему пронашла привремени ослонац у борби против пролетаријата 1948. године. Отуд је произашло националистичко лудило које је осакатило ове народе.
6. Које су империјалистичке силе најактивније у земљама бивше Југославије?
Главни противник југословенских народних маса јесте амерички империјализам. Од свршетка рата, он држи балкан у својим крвавим канџама, те кроз утјецај властитог милитаризма политички и војно осигурава егзистенцију компрадорско-бирократских режима. Амерички империјализам игра одлучујућу улогу у унутрашњем животу тих режима, опскрбљујући их са свим потребним средствима, првенствено у моментима политичке нестабилности. Но, широке народне масе су свјесне ове улоге америчког империјализма и код њих то изазива огорченост и презир према америчким империјалистима.
Економски, најактивније империјалистичке силе од распада Југославије јесу Аустрија и Њемачка. Усред заоштравања противрјечности између америчког империјализма и разноразних европских империјалиста, важно је нагласити да њемачки империјализам и даље продаје комадиће свог суверенитета америчком империјализму, јер се у основи ослања на амерички хегемонизам зарад остваривања властите хегемоније у Европи. Аустријски империјализам, с друге стране, губи простор за маневрисање и стога се у корист сопствене сигурности приближава њемачком империјализму. Стога истичемо да се и у случају Балкана, такођер, Њемачка, а у мањој мјери и Аустрија, ослањају на амерички хегемонизам.
Изузев ових, талијански, руски и кинески империјалисти имају одређен утјецај, али то зависи од републике до републике и увијек се мијења.
7. Од формалне рестаурације капитализма и распада Југославије, како је буржоазија организовала своје нове државе? Да ли више нагињу фашизму, либерализму или неком средњем систему власти?
Од ликвидације народне демократије 1948. године, политички услови неопходни за владавину компрадорско-бирократске буржоазије били су такви да се, генерално, буржоазија ослањала на апсолутну централизацију државне власти у извршној власти, при чему су обавјештајне службе и оружане снаге не само ослобађале бијели терор над комунистима, него су и вршиле стални надзор над цивилном владом.
Након распада Југославије, на њеним рушевинама поникли су реакционарни либерални режими, с инхерентном тенденцијом к даљој фашизацији, посебно сада када се њихова унутрашња криза све више продубљује.
8. Који су основни облици опортунизма у радничком покрету на регионалном нивоу? Како Комитет за реконструкцију Комунистичке партије Југославије (КР-КПЈ) планира да одвоји маоизам од ових опортунистичких струја?
Уистину, овдје је јасно као на длану да се опортунистичке струје суштински могу подјелити на два брата близанца, с једне стране имамо „лијеви“ опортунизам, с друге стране имамо десни опортунизам. Оба под својим окриљем имају разноразне организације и тенденције, но ми ћемо се ограничити на помињање само оних које сматрамо најважнијим.
Титоизам, разумије се, има големи историјски значај. Међутим, од распада Југославије, овај ревизионизам који је у једном моменту био на позицији државне власти, изгубио је своју друштвену функцију и као такав се никада није опоравио нити иоле постигао значајан положај у југословенском радничком и револуционарном покрету. Буржоазија је након распада Југославије још увијек користила титоизам као оруђе да се супротстави напорима друга Влада Дапчевића да реконституише Комунистичку партију Југославије, али то је било непосредно након рата. Титоизам данас још увијек ужива важну улогу ширења историјских заблуда, али није прикладан за почасну реакционарну улогу ширења заблуде међу пролетаријатом и широким народним масама о основним питањима предстојеће народне револуције.
Каогод што је некада то радио и сам Тито, савремени ревизионисти шире конфузију посуђујући из троцкистичког арсенала. Чини се да је готово „у моди“ негирати полуколонијални, полуфеудални положај југословенских друштава и нову демократску револуцију. Од најблажих социјалшовинистичких реформиста до „анти-ревизионистичких“ револуционарних фразолога, теза бирократског капитализма чини трн у оку опортунистима свих нијанси. Можемо са сигурношћу рећи да је ово тачка која одваја жито од кукоља.
Разумијевајући ово, јасно је да су и „лијеви“ и десни опортунисти у суштини исти, са споредним разликама у томе на који начин изражавају ово неразумијевање југословенских друштава. „Лијеви“ опортунисти игноришу важна национална и сељачка питања, залажући се за социјалистичку револуцију која има да успостави радничку Југославију. Десни се опортунисти, с друге стране, већински наклањају националистичким снагама властите државе, или пак једном или другом империјалистичком табору, а у одређеним случајевима не вјерују ни да је социјализам остварљив.
Ми смо, с наше стране, маоизам већ великим дијелом теоријски успјешно одвојили од опортунистичких струја на овим просторима. Наш рад у томе смјеру није готов, али се може казати да постаје све јасније сваком раднику, сваком активисти и сваком симпатизеру шта нас одваја од, на примјер, Партије рада, Револуционарног Комунистичког Савеза, Радничког фронта и осталог смећа које се на овим просторима нагомилало. Но, ми сматрамо да се стварни успјех у овом смјеру мјери с тиме колико су широке народне масе прихватиле нашу политику, а то је дуготрајна борба с опортунизмом која није ни близу готова.
Ипак, не били смо дали погрешан дојам, морамо остати скромни па акцентовати да још увијек немамо дубоке везе са широким народним масама, а наш домет је ограничен на свега пар ћелија. Али вријеме нам иде у прилог.
9. Које су неке од главних борби које су радници у региону водили? Да ли су КР-КПЈ или њени претходници активно учествовали у тим борбама?
Јужнословенски народи имају славне традиције у борби за правду и слободу. То су традиције које народ гаји и које никада не може заборавити. С настанком пролетаријата као класе, он је за себе попримио те најбоље традиције наших народа, те самим тим југословенски пролетаријат иза себе има изузетно богату историју борбе. То је класа која није знала за невјеровање и јадиковање, класа која је несебично давала своје најбоље кћерке и синове не само зарад побједе у народноослободилачкој борби, већ и много прије тога у разноразним борбама против класног непријатеља, често и искључиво у корист пролетаријата других земаља. Тако је, рецимо, преко 30.000 југословена узело учешћа у Великој социјалистичкој октобарској револуцији. У истом духу, опште је познато да су наши радници на позив Комунистичке интернационале дводневним свеопштим штрајком устали у одбрану Совјетске Мађарске и Совјетске Русије, присиливши краљевску владу да одустане од учешћа у оружаној интервенцији против Мађарске Совјетске Републике.
У периоду од Велике октобарске социјалистичке револуције до другога свјетскога рата, наша је радничка класа пролила море крви у безбројним борбама против буржоазије и њених послушника. То је најочигледније непосредно након Октобарске револуције, када је револуционарно врење обухватило читав регион, јер се практично цијели јужнословенски пролетаријат дигао на ноге, непрестајно штрајкајући, водивши оружане акције у граду и селу, у неким случајевима успоставивши и краткотрајне совјетске републике. Након што је уз помоћ империјалиста антанте јужнословенска буржоазија привремено умирила ситуацију и успоставила Краљевину СХС, пролетаријат се с истом енергијом дигао и против ње. Југословенски новинари свједочили су о горосташким штрајковима рудара, жељезничара, морнара, фабричких радника, жена и свих експлоатисаних, а комунисти су играли одлучујућу улогу у овим активностима.
Монархофашистичка диктатура одговарала је на овакве активности широких народних маса и првенствено пролетаријата с батинама, хапшењима, тортурама и атентатима, но ни то није заустављало борбеног пролетаријата. Свјестан и увјерен у свој циљ, он је био спреман не само да трпи него и увијек да одговори на сваки ударац реакције. Најбољи је доказ за то да ни на робији југословенски пролетаријат није постајао пасиван, добро су познате јуначке приче комуниста у Сремској Митровици, протести за пуштање политичких затвореника у Куманову, Сплиту, Подгорици.
С таквим учењем 20 јуначких година отпора монархофашистичкој диктатури, пролетаријат бивше Југославије није се могао дати завадити бесмисленим идејама о пакту с њемачким империјализмом, те је био у потпуности спреман на енергетичне устанке против одвратног хитлеровског окупатора и његових слугу, о којима се данас зна свугдје у свијету. Јуначки партизански отпор, самим тим, није изоловани чин, већ наставак јунаштва југословенског пролетаријата у условима окупације.
Након ликвидације народне демократије и Комунистичке партије Југославије 1948. године, радничка класа одупирала се и фашистичком режиму титоистичких шпијуна и убица. Од 1948. до 1949. године, борба пролетаријата односила се првенствено на економске захтјеве. Према званичним подацима ревизионистичке Југославије, само је 1949. године свакога дана преко 400.000 радника одсуствовала с посла. Као одговор на то, титоистички ревизионисти створили су систем пословних уговора, но до касних 1950-их, није постојало ни једно предузеће у којем је преко 50% радника заправо потписало уговор. Радници су се одупирали на разноразне начине, чаш активне попут штрајкова и саботаже пруга предодређених за извоз сировина за Сједињене Америчке Државе, чаш пасивне попут излежавања на послу.
Почетком 1950. године, борба југословенског пролетаријата против титоистичких фашиста почела се развијати у борбу за јасне политичке захтјеве, стапајући се с напорима комуниста за реконституцију Комунистичке партије Југославије. Тај је напор унутар саме Југославије, међутим, нагло доживио слом с узурпацијом Лењинове и Стаљинове партије од стране ревизионизма те ослобађањем бијелог терора над марксистима-лењинистима међу којим и југословени.
Тренутно, борбе радничке класе усмјерене су првенствено на борбу за повишење надница, те до сада немамо класну борбу у правом смислу те ријечи. Ипак, имамо велике народне немире у којима радничка класа игра велику улогу, ту су далеко најзначајнији немири који су се одиграли у Босни и Херцеговини 2014. године. У њима се још једном доказало да југословенски пролетаријат, као поносни потомак својих славних предака, са свим његовим богатим традицијама борбе, слободарства, родољубља и јунаштва, сигурно неће још дуго трпјети тамну пустош коју му империјализам намеће.
О КОМУНИСТИЧКОЈ ПАРТИЈИ ЈУГОСЛАВИЈЕ (КПЈ) И ЛИГИ КОМУНИСТА ЈУГОСЛАВИЈЕ
1. Можете ли описати процес који је довео до конституисања Комунистичке партије Југославије 1919. године?
Првобитно је у Русији, у мају 1918. године, настала југословенска комунистичка секција Руске комунистичке партије (бољшевика), састављена првенствено од ратних затвореника. До новембра 1918. године њено се чланство проширило, те усваја статут и бива преименована у Комунистичку партију (бољшевика) Срба, Хрвата и Словенаца. Југословенске комунистичке организације постојале су у Москви, Поволгжју, Сибиру, дијеловима Украјине и чак по Централној Азији.
Улога КП(б) СХС првобитно се свела на објављење новина попут Револуција, Комуна, Југословенски револуционар, Црвени барјак, чији је задатак био да разоткрију пред јужнословенским народима истину о збивањима у совјетској Русији. КП(б) СХС је такођер преводила на српскохрватски и словеначки неколицину Лењинових списа и прогласа.
КП(б) СХС није била партија у правом смислу те ријечи, али је била прва комунистичка организација југословенског пролетаријата. Она је ујединила југословене у једну организацију прије него ли је Краљевина СХС уопште била основана. Својим релативно многобројним члановима она је дала јасне задатке при повратку у земљу и заправо је и успјела основати ћелије у неколико градова, од којих је највећа и најзначајнија била у Загребу.
Активности КП(б) СХС, заједно с повратком њених чланова у Краљевину СХС, знатно су помогли да комунистички елементи унутар Југославије дјелују јединствено. Разголитивши опортунизам у радничком покрету, комунисти су к себи привукли лијева крила предратних социјалдемократских партија, која се потом одцјепљују од истих те заједно с члановима КП(б) СХС на Конгресу уједињења 20. априла 1919. године оснивају Социјалистичку радничку партију Југославије (комуниста).
Не раскрстивши се у потпуности од социјалдемократских застрањивања у националном и сељачком питању, међутим, СРПЈ(к) још увијек није имала милитантни бољшевички програм. Борба за такав програм постат ће главни задатак комуниста у надолазећим годинама. Први успјех у томе правцу остварен је на Другом конгресу СРПЈ(к) одржаном у Вуковару 20. јуна 1920. године, када је такозвана „радикална струја“ превладала над десним и центрумашким елементима. Партија се званично преименовала у Комунистичку партију Југославије и стављен је печат на њен положај у Комунистичкој интернационали.
2. Који су то главни примјери дволинијске борбе у Комунистичкој партији Југославије прије њене идеолошко-политичке ликвидације?
За нас је ово изузетно важно питање којем смо пришли с највећом бригом и пажњом при изучавању историје КПЈ. Самим тим, сматрамо да због ваших читаоца исправно директно цитирати релевантне ретке нашег програма.
Комунистичка партија Југославије конституисана је из организација бивше социјал-демократске партије као посљедица истрајне дволинијске борбе комунистичких елемената против десних и центрумашких елемената и путем ступаја Партије у Комунистичку Интернационалну на Вуковарском конгресу 1920. године. Партија је у бурним послијератним годинама водила огромну већину радничке класе Југославије, али, не раскрстивши се у потпуности од социјал-демократских застрањивања у националном и сељачком питању, још увијек није имала милитантни бољшевички програм а није била ни кадра да се супротстави прогонима којима је излагао бијели терор.
У наредним годинама, у периоду до III. Конгреса, постигнуто је неколико успјеха у борби против социјал-демократских застрањивања и центрумаша, али упркос томе, управо онда када је Партија морала да постане стожер свега што је међу народним масама у земљи живо и способно за борбу против буржоаске реакције која је припремала монархофашистичку диктатуру, њу су обузеле жестоке фракцијске борбе које су парализовале партијске организације а вођство Партије претвориле у један стални дискусиони клуб.
Кобна пракса фракционашења не смије бити помијешана с идеолошком борбом, која је нужни и саставни дио процеса бољшевизације. Фракционашење је заправо значило да Комунистичка партија Југославије усвоји на ријечима одлуке и савјете Коминтерне, али их систематски поткопава и саботира на дјелу. Тако су, на примјер, Септембарски пленум 1926. године и Априлски и Новембарски пленум 1927. године правилно поставили задатке Партије, дали тачну критику грешака и недостатака, али партијско вођство није подузело ништа да се све те одлуке пленума заправо спроведу. Напротив, жива питања пролетерске борбе потиснута су у позадину, а истакнута су сколаристичка мудровања гдје је једино било битно подметнути фракцијском противнику.
Иако су се разликовали у многим терминолошким и концептуалним аспектима, и „лијева“ и десна фракција у суштини су биле буржоаске. Њихова беспринципијелна борба довела је до деморализације чланства и пријетила је да Партију доведе до расула, а у народним масама је разорила престиж који је Партија уживала. Како би Комунистичку партију Југославије спасила од пропасти, Коминтерна је у отвореном писму позвала све чланове Партије да одлучно устану против фракционашења и поставила је ново радничко руководство на челу с Ђуром Ђаковићем. Чланство Партије одлучно је прихватило садржај отвореног писма Коминтерне, а ново радничко руководство одмах се латило да га спроведе.
Овакав ток дволинијске борбе у Партији био је одражај свјетских збивања, првенствено и најважније VI. Конгреса Коминтерне који је имао важну улогу у остваривању јединства пролетаријата против опортунизма и савеза социјал-демократије с реакционарним властима.
У октобру 1928. године одржан је у Дрездену IV. Конгрес Комунистичке партије Југославије. IV. Конгрес Комунистичке партије Југославије анализирао је економску и политичку ситуацију у Југославији и у свијету и заузео став по најважнијим теоретским и практичним питањима. Одлуке IV. Конгреса давале су чланству Партије и читавом пролетаријату јасну и правилну организацију за будући рад. „Лијева“ и десна фракција морале су да капитулирају пред Конгресом што је охрабрило све оне бројне комунистичке кадрове који су и поред прогона и без обзира на фракционаштво у партијским руководствима смјело носили заставу борбе за ослобођење пролетаријата и осталих радних маса од капиталистичког јарма.
Управо је на IV. конгресу Комунистичке партије Југославије постављено по први пут питање карактера предстојеће револуције у Југославији. Исправно је успостављено да ће Југословенска револуција бити буржоаско-демократска револуција, а да као таква чини саставни дио свјетске пролетерске револуције која је један сложени процес сељачких, национално-револуционарних, колонијалних и пролетерских покрета и устанака. Конгрес је исто тако исправно успоставио да буржоазија угњетених нација није и данас не може бити покретна снага буржоаско-демократске револуције, већ да је њена побједа замислива једино као револуционарна побједа радничке класе и сељаштва против буржоазије, с успоставом демократске диктатуре радништва и сељаштва на бази совјета.
Капитулација „лијеве“ и десне фракције била је битан корак напријед али није могла значити окончавање дволинијске борбе. Није било сумње да је у Партији постојала група троцкиста, зиновјеваца и бухариниста, а који су и поред својих међусобних несугласица заједничким снагама учествовали у подривању линије Отвореног писма. Тако је у вођство поред најбољих Партијских кадрова изабран и низ људи слабо или никако повезаних с Партијом, који нису израсли у њој и који су ван ње васпитани.
IV. Конгрес дао је Партији нов живот и у кратком року значајно ојачао све њене организације. Међутим, на почетку њеног консолидовања послије IV. Конгреса, Партију је затекао државни удар и успостављање крваве монархофашистичке диктатуре. Тако је секретар ЦК Партије Ђуро Ђаковић звјерски убијен од полиције свега неколико мјесеци послије Конгреса, 25. априла 1929. године.
Од свог оснивања на Вуковарском конгресу 1920. године, Партија се пред лицем сурових удараца које јој је наносила реакција знала само повлачити. Партију је давио мањак чврсте бољшевичке оријентације попут оне која је успостављена с IV. Конгресом. При режиму терора, Централни комитет Партије полагао је наду у то да ће тај режим преживјети брзо сам себе, без активног мијешања народних и првенствено пролетерских маса, рачунајући искључиво на борбу унутар владајућих класа. Тако је Партију класни непријатељ више пута обезглавио и тјерао да своје енергије и снаге усресреди на реорганизацију. Мада је IV. Конгрес био прекретница у оријентацији Партије, она Партија која је навикла на повлачење, која је увијек апеловала радничку класу и широке народне масе да избјегну окршај с класним непријатељем, није могла у кратком року да се реорганизује на истински бољшевичкој основи.
Након погибије Ђура Ђаковића, руководство на челу с Мартиновићем, побјегло је у иностранство и усвојило погрешну „љевичарску“ линију на оружани устанак против монархофашистичке диктатуре. Без стварних директива и без подршке руководства, с радом који су отежавали провокатори и шпијуни унутар Партије, здрави елементи који су се нашли у Југославији били су десетковани од стране монархофашистичке диктатуре. Мартиновић је као агент империјализма и уз потпору троцкиста и зиновјеваца у Партији сишао с линије Отвореног писма, оживјевши фракцијске борбе. Његова „трећа група“ водила је политику беспринципијелног узајамног заташкавања грешака, недостатака и несугласица, а пред Коминтерном и чланством се сакривало право стање Партије.
Крајем 1932. године Коминтерна је скинула Мартиновићево руководство због фракционашења, а постављено је привремено руководство на челу с Миланом Горкићем. Горкић је био ђак и лични пријатељ добро познатог ревизионисте и једног од вођа блока десничара и троцкиста заједно с Крестинским – Бухарина – на чију се личну иницијативу и уздигао.
Милан Горкић је себе пред чланством Партије представљао као повратак на пут који је зацртало Отворено писмо. У стварности, он је био ревизиониста Бухариновог типа и саучесник у анти-совјетској завјери коју је предводила опозиција. По узору на свога ментора, Горкићева филозофија може се објаснити с ревизијом суштине закона противрјечности да се једно раздваја на два, тврдећи да се двије антагонистичне стране противрјечности стапају у једно: бољшевици и троцкисти; богати кулаци и сиромашни сељаци; буржоазија и пролетариат; итд…
На Четвртој земаљској конференцији Комунистичке партије Југославије одржане у Љубљани 24. и 25. децембра 1934. године формиран је нови Политбиро. Изузев Благоја Паровића чије је постављање требало пред Партијским чланством представљати „континуитет“ с линијом друга Ђура Ђаковића, читав Политбиро Партије био је у рукама ревизиониста. Партија јесте доживјела одређену обнову и консолидацију, али то је учињено првенствено кроз истрајан рад средњег кадра, док је коначни циљ горкићеваца био да Комунистичку партију Југославије позиционирају у повољан положај након узурпирања власти од стране блока десничара и троцкиста унутар Савеза Социјалистичких Совјетских Република. Од самога почетка, Горкић и његова фракција створила је блок с троцкистима и зиновјевцима у Партији, штитећи их како од властите Партије тако и од Коминтерне. Мада се средњи кадар борио за оживљавање и консолидовање Партије, ревизионисти на челу Комунистичке партије Југославије активно су је ликвидирали, час с „лијева“ час с десна.
Штитећи своје ревизионистичке саучеснике, Горкић је за кризу у Партији у периоду након погубљења Ђура Ђаковића окривио Коминтерну. Дволинијска борба унутар саме Коминтерне, гдје се пролетерска секција на челу с другом Стаљином сукобљавала с непролетерским елементима и свјетском анти-совјетском завјером у којем је правцу међународна опозиција ишла, имала је каткада штетан, каткада позитиван утјецај на развитак Комунистичке партије Југославије. Али није тачно, како то вјерују многи буржоаски историчари, да је крајњи узрок кризе у Комунистичкој партији Југославије била њена подређеност Коминтерни.
Коминтерна је имала првенствено позитиван утјецај на развитак и бољшевизацију Партије. Није могуће запоставити чињеницу да је Коминтерна, ослањајући се на здраве елементе у крилу Комунистичке партије Југославије, кроз своје савјете и директиве значајно потпомогла југословенским комунистима да се бољшевизују, као и да развију Партију у правцу освајања власти. Коминтерна је такођер више пута спасила Партију од сигурног расула. Негирати ово значило би негирати огромну историјску улогу Коминтерне и друга Стаљина као кормирала међународног комунистичког покрета. Главну одговорност за бројне кризе морају сносити сами југословенски комунисти.
Након VII. Конгреса Коминтерне, који се исправно суочио с развитком свјетске ситуације и који је поставио основне задатке унутар међународног комунистичког покрета, Комунистичка партија Југославије на челу с Горкићем, захваљујући његовој филозофији да се двије антагонистичне стране стапају у једно, погрешно је примијенила политику Народног фронта, продубивши тако свој ликвидационизам на штету средњег кадра који је због истог подносио највише жртве.
У Југославији се на организационом нивоу једино Казнионички комитет КПЈ, у којем је средњи кадар на челу с другом Петком Милетићем био изузетно концентрисан, истински противио опортунистичкој политици Горкићеваца. Нису тачне Горкићеве оптужбе да се Казнионички комитет противио VII. Конгресу Коминтерне. Тачно је једино то да су се противили ликвидаторском тумачењу горкићеваца који је пријетио да ликвидира читаву Партију. Горкић није био способан да сузбије утјецај друга Милетића као ни да ријеши „проблем Казнионичког комитета“, првенствено јер је средњи кадар био на страни друга Петка Милетића а напосљетку, јер је и сама међународна анти-совјетска завјера, за коју се он заједно са својом кликом издајника и штеточина залагао, била све више разоткривена.
Када је Горкићевова умијешаност изашла на видјело, он и остали завјерници на челу Комунистичке партије Југославије осуђени су на смрт, а пред Партијом се као главни непосредни задатак поставља општа реорганизација. Једино је Јосип Броз Тито, и поред тога што је био горкићевац, успио из пријашњег Политбироа извући живу главу. Свјестан властите улоге и опортунизма, док се против њега спремао обимни материјал, Тито је одбијао директиве Коминтерне да се појави на саслушање. Због својих властитих амбиција, Тито се формално одаљио од горкићеваца, али његова филозофска схваћања и даље су у суштини била идентична. У том је периоду Тито себе окружио опортунистичким отпадом који наликује на њега самога (Ђилас, Кардељ, Ранковић етц…) и већ средином 1937. године почиње да се понаша као генерални секретар Партије. Он на то није имао право, а осим неколицине отпадника које је око себе сакупио, нико у Партији није подржавао његову амбицију. Комплетна емиграција Комунистичке партије Југославије у Паризу као и сви на робији добро су га познавали као озлоглашеног опортунисту и били су против његовог преузимања Партије.
Тито је од самога почетка водио политику поткупљивања и корумпирања људи, а једноставно је уништавао све оне вриједне комунисте који су се у Партији деценијама васпитали и уздизали. Међу првим Титовим корацима били су напади на Ивана Марића и Лабуда Кусовца као „фракционаше“ унутар Партије који спречавају њену реорганизацију јер се нису подредили његовом руководству. То је била претеча „коначном“ сукобу с љевицом који је Тито имао након свршетка робије друга Петка Милетића, пријашњег члана Политбироа и организационог секретара КПЈ који је имао искрену подршку велике већине Партије. Друг Петко Милетић је одмах отпутовао у Москву на позив Коминтерне гдје је покушао разоткрити Титову издајничку дјелатност и филозофска схваћања. Али ни Тито није сједио скрштених руку, и ревизионистичка јегуља знала је како да се провуче. Тито је заједно с другим опортунистима на челу тквз. „привременог руководства“ у име читаве Партије затражио хапшење друга Милетића, представљајући питање његовог хапшења као питање борбе против шпијунаже и издаје. Он је пред Коминтерном изложио бројне фалсификоване доказе, измишљене приче и у име Комунистичке партије Југославије апеловао на његово хапшење. Тито на ово, разумије се, није имао право. Он је једноставно извршио пуч у Партији и преузео власт. Овакав слијед догађаја и грешке комуниста у борби против титоизма у његовим зачецима заслужују да се дубински проуче, али је важно одмах сада истаћи прво, да је љевица унутар Комунистичке партије Југославије поступала „парламентарно“ и превише пасивно, за њих је било важно да се питање ријеши кроз Статут. Комунисти су дозволили да им Тито нанесе неколико тешких удараца прије него што је друг Петко Милетић уопште пуштен из затвора. Затим друго, да је Титов живот спашен захваљујући његовој способности да подмити опортунистички олош, најзначајније Јосипа Копинича, дегенерика који је провео остатак свог живота хвалисајући се како је спасао Тита с кривотвореним доказима.
Непосредно послије хапшења друга Петка Милетића, Тито је учврстио свој положај с чистком „петковаца“, то јест свих оних најбољих комуниста који су и поред свих оних издајника и штеточина унутар Комунистичке партије Југославије развијали и бранили Партију деценијама.
3. Коју је стратегију КПЈ слиједила у револуцији? Неријетко се каже да је то био народни рат. Да ли вјерујете да је ова карактеризација тачна?
Разједена унутрашњом реакцијом, Југославија није могла да се одупре нацистичкој најезди. Краљевска југословенска војска доживјела је одмах потпуни слом и расуло, а преостале четничке групе биле су слабо организоване, нејединствене, без чврсте политичке основе. Вође бивших политичких партија Југославије дјелом су побјегли у иностранство, дјелом прешли у службу окупатора, дјелом пасивно посматрали догађаје.
Прије рата, Комунистичка партија Југославије улагала је огромне напоре да формира јединствени фронт за одбрану угрожене независности земље. Када је рат већ отпочео, партијски кадрови полагали су животе у првим редовима на бојном пољу, настојећи да спријече деморализацију, али издаја је била тако дубока, а петоколонаштво фашистичким елемената свеобухватно, да се скоро па ништа није могло учинити. Након капитулације Југославије, партијски кадар и многи војници нису предавали оружје непријатељу, него су га крили како би га касније могли употријебити.
Комунистичка партија Југославије уложила је све напоре да створи јединствени фронт свих родољубних елемената у борбу против окупатора. Наш народ се није могао мирити с издајом, и није признавао капитулацију како су то жељели дотадашњи властодршци, те се одлучно одазива на позив Партије и ступа у борбу. Руководство Комунистичке партије Југославије, и поред тога што је било у рукама опортуниста, било је у потпуности убјеђено у коначну побједу Совјетског Савеза и антифашистичке коалиције у рату с фашистичком тиранијом. Због тога је то такво руководство сљедило досљедан програм националног ослобођења, одбивши компромисе с окупатором и станувши на страну оних непобједивих историјских снага које су осигурале пораз и уништење табора фашистичких земаља.
Иако су понекада у међународној штампи југословенску народноослободилачку борбу називали народним ратом, то није тачна карактеризација у смислу војне стратегије пролетаријата као класе коју је развио Мао Це Тунг. Заправо, када су хитлеровци објавили рат СССР-у, ослободилачки рат свих народа Совјетског Савеза против фашизма сјединио се с ослободилачким покретима европских народа у један табор. Међу њима је, разумије се, спадао и југословенски народ. У оваквим приликама, његова борба попримила је облик „позадине“ фронта Црвене армије, те је тако у суштини главни задатак Народноослободилачке војске био да олакша терет који је сносила Црвена армија и совјетски народ на фронту. Побједа Совјетског Савеза била је једина гаранција његове слободе.
Народноослободилачка војска дизала је големе устанке против окупатора и подузимала снажне офанзивне операције у цијелој земљи. Она је на тај начин спутавала руке фашистичким земљама и уништавала легитимност колаборационистичких држава, створивши незгодну ситуацију по њемачки и талијански империјализам који нису могли користити своје трупе другдје.
4. Када је Комунистичка партија Југославије идеолошки и политички ликвидирана? Можете ли описати како је ревизионистичка линија постала доминантна у партији?
Комунистичка партија Југославије ликвидирана је 1948. године, али су како смо то већ навели ревизионисти доминирали њено руководство већ деценију прије тога. Ревизионистичка линија постала је доминантна врло брзо и хитро, уз масовну чистку партије од стране неизабраних титоистичких ревизиониста на руководећим позицијама. Користећи своје позиције, титоистички ревизионисти трансформисали су оруђа диктатуре пролетаријата у оруђа диктатуре буржоазије, те су очистили партију од 250.000 од 400.000 чланова. Свеобухватни фашистички терор није избјегао ни најмањи југословенски градић, комунисти су били масовно прогоњени са својих позиција, а замијенили су их првенствено рехабилитовани четници и ревизионистички слабићи.
5. Да ли је постојао организовани отпор против ликвидације КПЈ и обнове капитализма? Ако јесте, које су организације и личности биле укључене у ову борбу?
Наравно да је постојао отпор, и то горосташки отпор, јер у супротноме титоистички ревизионисти не би морали бити толико крволочни колико су били. Бијели терор који су ослободили био је размјеран отпору који су осјетили. Прије свега, већина партије се противило њиховој политици, због тога су и започели с ударцима на саму партију. Након њене ликвидације 1948. године, постојао је организовани отпор и у земљи и изван земље. Унутар земље, организовани су подземни комитети који су првобитно помагали комунистима да се спасу од терора и да побјегну у иностранство, касније су 1950. године попримили више функција и започели са ширењем литературе и организовањем штрајкова. Изван земље је постојала југословенска емиграција у Совјетском Савезу која се залагала за „Обнову Комунистичке партије Југославије“, али као и свака емиграција она је имала проблема, одређене опортунисте а и неке сјајне људе.
На пленуму из маја 1955. године КПСС донијела је одлуку да потпуно промјени однос према Југославији, те одлучује да укине организацију југословенске политичке емиграције и њен рад у односу на Југославију. И поред тога, изврсни комуниста Владо Дапчевић је у Русији с квалитетним кадровима политичке емиграције попут Радоње Голубовића и Лале Ивановића наставио да заступа марксистичко-лењинистичку позицију у чему су им помагали представници КП Албаније и Кине.
Владо Дапчевић је око себе сакупио велик број политичких емиграната, писао је резолуције које би имале на стотине потписа, одржавао је конференције, пропагирао, итд… његову дјелатност је зауставио ЦК КПСС, рекавши му да прије његовог доласка они нису имали проблем с југословенском емиграцијом, али да је, од његовог доласка, започет низ конференција, да се пишу резолуције, те да је то добило велике размјере. Будући да је његов политички рад био у раскораку с политичком линијом ревизионистичке КПСС, било му је забрањено да с таквом дјелатношћу настави.
6. Како се рјешавало национално питање у револуционарном периоду Југославије?
Највећа тековина народноослободилачке борбе било је остваривање братства наших народа. Док су у Краљевини Југославији против свих националности спроводио програм денационализације од стране великосрпске буржоазије, док су фашистички колаборатори свих нијанси ширили национални шовинизам, кроз напоре Комунистичке партије, сви наши народи борили су се за своју слободу и стварали своје националне формације, које су се слиле у јединствену народноослободилачку армију, кроз коју се испољила братска солидарности и борбено јединствено наших народа.
На тој је основи поражен фашистички окупатор и његови националистички колаборанти. Народима Словеније, Хрватске, Македоније и Црне Горе испуњени су национални циљеви, стварањем јединствене Босне и Херцеговине створена је могућност за даљи развој бошњачке нације, а албанском народу на Косову требало се дати право на самоопредјељење.
С ликвидацијом народне демократије, национална борба је поновно заживјела како смо у пријашњим одговорима већ и објаснили.
О КОМИТЕТУ ЗА РЕКОНСТИТУЦИЈУ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
1. Како је КР-КПЈ основан?
Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије основан је у јулу 2024. године као посљедица оштре дволинијске борбе одређених маоистичких руководиоца и кадрова Партије рада против већине руководства које је усвојило троцкистичке и каутскистичке позиције по основним питањима југословенске револуције.
Првобитно се наша организација звала Партија рада (црвена фракција), али је кроз даље преиспитивање утврђено да за наше прилике овакво име није научно прецизно, те се неколицина борбених истомишљеника подвргнула процесу формирања Комитета за реконституцију Комунистичке партије Југославије. Након пола године истрајног рада, у Мојковцу је написана оснивачка декларација под именом „Подигните црвену заставу маоизма како бисте испунили задатак реконституције Комунистичке партије Југославије!“. Тај документ био је још увијек несазрео и неразвијен по свом садржају, али његов се значај састојао у томе што је над овим просторима по први пут изнио зов на уједињење под заставом маоизма, и што је, пред нашим комунистима у настајању, успоставио задатак реконституисања Комунистичке партије Југославије.
2. Какву улогу КР-КПЈ жели да одигра у борби за реконституцију Партије?
У тренутним приликама наше борбе, Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије нема много присталица, али он непомично стоји као црвени свјетионик марксизма-лењинизма-маоизма на простору бивше Југославије, показујући јасно својим јарким свјетлом пут напријед онима који се усуђују да погледају. Ми смо кроз наш рад, посебно претходне године, већ успјешно за себе везали квалитетне младе људе, али да се нисмо усуђивали борити се против ревизионизма, то не би било тако.
Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије пред собом има дуготрајни задатак, он мора за себе везати оне најквалитетније људе из радничког елемента, с циљем постепеног стапања напора реконституције са широким народним масама. У потпуности је јасно да је то немогуће урадити ако се Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије у потпуности не раскрсти с ревизионистичким и ликвидационистичким струјама у револуционарном покрету. Добар је напредак постигнут у том погледу.
Хоће ли Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије успјети у своме циљу или ће подбацити, питање је на које ће историја нужно дати одговор. Али наша је организација већ дала такав допринос који, колико год скроман, никада неће бити избрисан, јер је уз нашу организацију идеја маоизма направила своје прве кораке на простору бивше Југославије.
3. Можете ли укратко описати како КР-КПЈ разумије марксизам-лењинизам-маоизам?
Марксизам-лењинизам-маоизам јесте марксизам-лењинизам оне ере у којој империјализам иде к потпуном поразу, а социјализам напредује к свјетској побједи. Бити марксиста-лењиниста данас значи бити маоиста, јер је то само даљи развитак оног истог јединства које је успостављено у Манифесту а које је развио велики Лењин.
У нашој агитацији и публикацијама користимо термин марксизам-лењинизам-маоизам, првенствено маоизам, наглашавамо да то радимо искључиво тактички како бисмо акцентовали да је маоизам главни, те тако одбранили нашу идеологију. Из истог разлога је главна парола наше агитације још увијек „Уједините се под маоизмом!“.
4. Југославија је подијељена на Босну и Херцеговину, Хрватску, Косово, Црну Гору, Сјеверну Македонију, Србију и Словенију. Зашто КР-КПЈ жели реконституисати југословенску партију, а не засебну партију за сваку земљу?
Иако бивша Југославија обухвата неколико држава, националности које је обухваћају имале су тако помијешан развитак, да је једино рјешење комплексног југословенског националног питања њихово међусобно братство и јединство. Другим ријечима, разарање силом подигнутих преграда између нас, осигуравање потпуне равноправности између свих јужнословенских нација, те чишћење пута к њиховом националном уједињењу.
Данас када су јужнословенски народи на кољенима, сви подједнако експлоатисани и израбљивани од стране империјализма, компрадорско-бирократског капитализма и феудализма, када сви и поред незначајних разлика подједнако лоше живе, сматрамо својим дугом више него икада да се боримо за јединство и повезаност ових народа.
Спас јужнословенских народа од свеопште биједе опипљива је једино као један големи еп у свечаном тријумфу свјетске пролетерске револуције, кроз коју ће наши народи успоставити нову демократију, међусобни мир и социјализам!
Завршна питања
1. Како радници у Канади могу подржати комунистички покрет у бившим југословенским земљама?
Најинтернационалистичкија ствар коју канадски пролетаријат може учинити јесте да сруши империјализам властите земље.
2. Имате ли још нешто што бисте жељели рећи?
Желимо још једном да изразимо нашу захвалност вашем листу на интересовању за југословенска питања. Иако наши одговори нису толико продорни колико би требали бити, надамо се да су задовољавајући вашим читаоцима.