ПРОГРАМ КОМИТЕТА ЗА РЕКОНСТИТУЦИЈУ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

ПРОГРАМ

РЕКОНСТИТУЦИЈА КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ ПОД МАОИЗМОМ ГЛАВНИ ЈЕ ЗАДАТАК МИСЛЕЋЕГ СОЦИЈАЛИСТИЧКОГ ПРОЛЕТАРИЈАТА

Комунистичка партија Југославије, као крв и месо југословенског пролетаријата, упркос тешким и бурним периодима које су је у путу задесиле, истрајала је у борби за историјски комунистички програм те се латила величанственог задатка освајања власти у служби свјетске пролетерске револуције. Над овим просторима она је уздигла гримизно црвену заставу, печат њене службе пролетаријату свијета и јединој идеји вриједној жртве њених најбољих кћери и синова – комунизму.

Они који су се борили за еманципацију човјечанства нису марили за цијену. Комунистички борци невиђеном су патњом платили своју непопустљиву класну позицију. Поносно носећи црвени барјак, олује класног непријатеља и подмуклог ревизионизма нису могле избрисати њихово огромно, непроцјењиво револуционарно наслијеђе које их је заувијек оковало у бесмртности. Народни непријатељи данас покушавају одвући пролетаријат с величанственог пута који је у муци извојевао деценијама, почевши с ликвидацијом Партије 1948. године, издајничке руке ревизионизма научиле су народне масе његов модус операнди – праксе социјал-фашизма заслађене причом о друштвеном преображају. Све до дан данас, гдје год да се појаве, ревизионистичка пашчад бестидно пљачкајући име Партије настоје исцрпити снаге народних маса у унапријед изгубљеној борби. Па ипак, године утјецаја ревизионизма изнова су показале његову трулу природу те му тиме однијеле сваку вјеродостојност. Пролетаријат и угњетене класе не могу више бити заваране ревизионистичким лажима и преварама. Најреволуционарнија класа, која је некоћ крвљу натопила земљу како би је ослободила од издајника и окупатора, најбоље схвата шта представља она права, истински револуционарна Комунистичка партија Југославије – она то најбоље схвата јер вапи за њом.

Усред сложених историјских прилика, Комунистичка партија Југославије данас се налази у фази властите реконституције. Нама најамним робовима не треба формалног образовања, па да јасно видимо да је главна потреба класне борбе пролетаријата бивше Југославије реконституисање те партије, то јест, напредног и организованог одреда наше класе. У складу с овим, она главна противрјечност с којом се комунисти у настајању бивше Југославије данас морају суочити јесте противрјечност између ликвидације и реконституције. Конац дјело краси, мислећи социјалистички пролетаријат који устаје против ликвидације и пред собом руши непријатеља, очистит ће из свога корита све ликвидаторско смеће које је ту набацано, па ако се ревизионизам усуди покушати окренути ток те силе, однијет ће и брисат с лица земље њега и све оно што се класи супротстави, јер напредак много је дражи од обећања, фраза и тлапања!

Сасвим је разумљиво што је наш, у суштини још увијек пионирски рад, до сада могао себи постављати само скромне задатке. Тако је Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије првобитно основан на подлози краткога документа „Подигните црвену заставу маоизма како бисте испунили задатак реконституције Комунистичке партије Југославије!“ – иако још увијек несазрео и неразвијен по свом садржају, значај тог кратког документа био је у томе што је он по први пут на просторима бивше Југославије позвао на уједињење под заставом маоизма и што је, пред нашим комунистима у настајању, успоставио као велики задатак реконституисање Комунистичке партије Југославије. Процијенивши да се покрет на простору бивше Југославије налази у епохи теоријске збрке, дјелатност једномишљеника уједињених у нашој организацији позабављала се у наредном периоду првенствено с обновом теоријских основа марксизма и с теоријским обрачуном с ревизионизмом.

Наш се рад сада креће од општег и апстрактног ка посебном и конкретном, то је нужни услов плодотворне борбе за реконституисање Комунистичке партије Југославије. Овај изузетни задатак могуће је остварити, како је показало читаво искуство међународног пролетаријата, једино с успоставом програма (најближи и коначни циљеви покрета) који даје револуционарним борцима за комунизам основ и темељ идејног јединства, заставу која мобилише и уједињује. Међутим, као што постоје два програма у револуцији, два стратегијска плана – бољшевички и опортунистички – тако постоје и двије форме организације. Једино бољшевичко јединство програмских, тактичких и организационих схватања може бити онај стварни гранитни темељ који ће загарантовати успјех нашег напора реконституције. Зато није довољно да се марксисти-лењинисти-маоисти, осим ако не желе да постану нешто налик на породични кружок, боре само за револуционарни програм. Стварност која је много радикалнија од нас самих захтјева да се истовремено и боримо за револуционарну организацију, то јест за стварање такве организације која је кадра да тај програм и оствари.

Јасно је да је наш задатак особито сложен и због тога се у овом тренутку ми ограничавамо само на то да назначимо општи правац и главна питања наше револуције. Ми немамо могућности да овдје потврђујемо исцрпним доказима сваку нашу тезу, али смо спремни да то учинимо ако наши противници зажеле. Вјерујемо да управо ту лежи значај овог Програма и Статута који је усвојен на Првој земаљској конференцији Комитета за реконституцију Комунистичке партије Југославије.

И. КАПИТАЛИЗАМ

Од свог постанка, постојећи друштвени поредак у себи садржи све елементе властите пропасти. Револуционарна буржоазија, чији се начин производње није могао довести у склад с локалним и сталешким привилегијама, разбила је феудални поредак и на његовим рушевинама уздигла царство равноправности власника робе, слободне конкуренције и осталих буржоаских дивота. Овај свјетскоисторијски потхват дозволио је капиталистичком начину производње, да се, дотле нечувеном брзином, слободно развија и превазилази своје феудалне окове. Али тај развитак води постојећи друштвени поредак к његовом властитом расточењу, претварајући огромну већину становништва све више и више у пролетере, класу која у свом самоотуђењу види стварност своје нељудске егзистенције.

Главну особину капиталистичког друштва сачињава робна производња која је у високој мјери развила своју највишу форму, капиталистичку робну производњу. Суштина капиталистичког начина производње јесте присвајање друштвеног рада, организованог робном привредом, од стране појединих лица. Док је у преткапиталистичким формацијама експлоатација служила искључиво циљевима трошења, у капиталистичком друштву се више не производи непосредно за властите потребе или потребе експлоататорске породице, већ за тржиште. Основна противрјечност тога друштва јесте противрјечност између друштвеног карактера производње и приватног власништва над средствима производње.

Ова противрјечност својствена капиталистичком начину производње извор је социјалног рата између рада и капитала, то јест између пролетаријата и буржоазије. Она је извор и сувишне производње карактеристичне за наше друштво, која се изражава у све више или мање оштрим кризама хиперпродукције. Како развитак капитализма значи проширена репродукција његових основних противрјечности, једино рјешење свих оних зала које произлазе из капиталистичког начина производње јесте његово превазилажење кроз социјалистичку револуцију.

Над пролетаријатом се као класи која због свог економског положаја мора да продаје своју радну снагу услови егзистенције буржоаског друштва постављају као нешто случајно, над чим поједини пролетери немају никакве контроле и над чим никаква друштвена организација им не може дати контролу. Због тога пролетаријат, да би дошао до уважења себе као личности, мора укинути и превазићи сопствене животне услове, али их он не може укинути без да укине све нељудске животне услове постојећег друштвеног поретка који су сажети у његовој ситуацији. То га чини водећом снагом револуције и најреволуционарнијом класом у историји. С друге стране, буржоазија у свом самоотуђењу види своју сопствену моћ и посједује у њему привид људске егзистенције. Обоје су уобличења свијета приватне својине и стоје у противрјечности једно с другим.

Цијепање друштва на класе подразумијева да „поглед на живот и свијет“ својствен датој епохи нема јединствен карактер – он је различит и варира према њиховом положају, њиховим тежњама и току њихове међусобне борбе. Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије у вези с тим наглашава сљедеће:

• Буржоаска филозофија у њеним разноврсним идеалистичким нијансама извршује социјални налог своје класе: она настоји да вјечито одржи поредак експлоатације човјека од стране човјека, али је принуђена да ту експлоатацију прерушава у напредак и прогресивност, а да свој класни интерес представи као интерес друштва напосе. Буржоаска идеологија се дакле прожима лицемјерством, и уколико живот открива лажност те идеологије, утолико језик буржоазије постаје узвишенији и моралнији.

• Пролетерска филозофија, то јест савремени дијалектички материјализам, поникла је као закономјерни резултат људског друштва, многовјековног развитка науке и као теоријско уопштење тог развитка с позиције најреволуционарније класе у историји друштва – пролетаријата. Тек онда када су се друштвене противрјечности које су сазријевале у крилу капитализма почеле испољавати у жестоким класним окршајима између пролетаријата и буржоазије је постало могуће да генијални умови Маркса и Енгелса разоре теоријске основе метафизике и створе нов, истински научан, дијалектички метод, те да с позиције пролетаријата изведу све закључке који су произлазили из друштвеног развитка, а нарочито из гореспоменутих борби пролетаријата и буржоазије.

Социјална револуција пролетаријата која замјењује приватну својину над средствима за производњу и размјену с друштвеним те уводи планску организацију друштвеног произвођачког процеса, да би осигурала благостање и стварно развиће свих, уништи ће подјелу друштва на класе и тиме ослободити читаво угњетено човјечанство, уништавајући све облике експлоатације једног дијела друштва над другим.

Неопходни услов за ту социјалну револуцију јесте диктатура пролетаријата и узастопне културне револуције, то јест успостављање од стране пролетаријата такве политичке власти која ће му омогућити да уништи сваки отпор експлоататора. Комунистичка партија ставља себи у задатак да оспособи пролетаријат за извршење његове велике историјске мисије, организује га у самосталну политичку партију кадру да освоји власт насупрот свим буржоаским партијама, раскривајући пред читавим радним народним масама неопходност социјалне револуције.

II. ИМПЕРИЈАЛИЗАМ

Процес концентрације и централизације капитала, уништавајући слободу конкуренције, довео је у почетку XX вијека до сливања финансијског капитала с јако концентрисаним индустријским капиталом и образовања моћних савеза капиталиста који су добили одлучујући значај за читав економски живот. Тиме је капитализам покушао у великим капиталистичким земљама да замјени анархијски начин капиталистичке производње, али без да одстрани иманентне му противрјечности. Напротив, противрјечности су се заоштриле и започета је економска деоба свијета већ подијељеног између најбогатијих држава. Тај нови, посљедњи стадиј капитализма, стадиј финансијског капитала, који неизбјежно заоштрава борбу међу појединим капиталистичким државама, јесте стадиј империјализма.

Савременом монополистичком капитализму за остваривање више или мање регуларне проширене репродукције неопходно је да остварује не просјечан, већ максимални профит. То је покретачка снага империјализма која одређује све најважније појаве у области његовог развоја и објашњава његов противрјечан развитак. Нужност да се постигну максимални профити гура монополистички капитализам на кораке као што су подјармљивање и систематско пљачкање колонија и полуколонија, претварање низа независних земаља у зависне земље, организовање нових ратова, који су за савремени монополски капитал најбољи „бизнис“ за извлачење максималних профита, и најзад, покушаји задобивања свјетске економске доминације. Отуд неизбјежно проистичу империјалистички ратови, ратови за господство над највећим дијелом свјетског вишка вриједности.

С прелазом капитала у његов монополистички и посљедњи стадији, завршава се историјски период свјетске буржоаске револуције, класа буржоазије прелази у табор контрареволуције а заједно с Великом октобарском социјалистичком револуцијом отворена је нова ера, ера пропадања капитализма, ера свјетске социјалистичке револуције. Главна снага те револуције је пролетаријат капиталистичких земаља, а његови савезници су народи угњетених колонија и полуколонија.

Буржоазија напредних земаља у потпуности је згазила принцип равноправности нација и замијенила га принципом пуних права шачице империјалистичких земаља да слободно експлоатишу велику већину свјетског становништва. (Стаљин) Империјализам безочно и бездушно пљачка све земље трећега свијета, то јест 3⁄4 човјечанства, док истовремено одржава релативни мир код куће хранећи плодовима свог пљачкања големи слој подмићене радничке аристократије. У исто вријеме, империјалистичка буржоазија принуђена је силом општих тенденција инхерентних империјализму да све више повећава експлоатацију вишка вриједности на својој територији, што у комбинацији с кризама и припремама за поновну подјелу већ подијељеног свијета погоршава положај, и у одређеној мјери води распаду, радничке аристократије.

Међународни пролетерски покрет, као покрет који има да изврши велико дјело друштвеног преображаја, у ери монополистичког капитализма мора бити антиимперијалистички, јер су измјене у међународној ситуацији претвориле национално питање из елемента буржоаско-демократске у елемент пролетерско-социјалистичке револуције. Без обзира на то које класе, партије или појединци у угњетеним земљама приђу револуцији и без обзира на то јесу ли они свјесни те чињенице и разумију ли је, њихова револуција постаје дио пролетерско-социјалистичке свјетске револуције, а они постају њени савезници ако се супротстављају империјализму. Стога је развитак народних револуција у колонијама и полуколонијама, у чију категорију спадају и све земље бивше Југославије, за класу пролетаријата важан моменат јер он у коријену поткопава позиције капитализма и претвара те земље из резерви империјализма у резерве пролетерске револуције.

У томе послу, међутим, национална буржоазија није досљедан савезник. Будући да је под притиском империјализма, она може имати револуционарне страсти и у одређеним тренуцима и у одређеној мјери може учествовати у револуцији и борити се против империјализма – али њој недостаје храбрости да потпуно раскине с империјализмом и феудализмом јер је економски и политички слаба и још увијек економски повезана с истим. Будући да је све то истина, пролетаријат остаје као једина класа која се у угњетеним колонијалним и полуколонијалним земљама може латити задатка да уздигне националну заставу и буде на челу оне борбе чија је оштрица усмјерена против империјализма.

Под руководством класе пролетаријата, борба за национално ослобођење од империјализма превазилази свој буржоаски националистички садржај и поприма интернационалистички садржај. Иако је по свом друштвеном карактеру таква револуција и даље у основи буржоаско-демократска, то више није стара револуција коју предводи буржоазија зарад завођења буржоаског друштва под буржоаском диктатуром. То је нова револуција чији је циљ да у првом стадију створи ново демократско друштво и државу под заједничком диктатуром свих револуционарних класа. Таква револуција напада империјализам у самим његовим коријенима и ствара повољне услове за непрекидни прелаз к социјалистичкој револуцији. Стога демократска револуција новог типа, нова демократска револуција, превазилази националистички карактер буржоаско-демократске револуције и постаје саставни дио пролетерско-социјалистичке свјетске револуције.

Велика октобарска социјалистичка револуција је својом појавом и својим посљедицама доказала да се распадају темељи старог капиталистичког поретка. Не могући господарити продуктивним снагама које је створио, капитализам је одвео свјетском рату и, кроз овај, својој очигледној катастрофи обарањем империјалистичке буржоазије у једној од највећих капиталистичких земаља свијета и постављањем на власти социјалистичког пролетаријата. Подривајући империјализам, октобарска револуција је истовремено створила моћну и отворену базу свјетског револуционарног покрета, Савез Совјетских Социјалистичких Република, центар око којег се могло окупљати и организовати јединствени фронт пролетера и угњетених народа свих земаља против империјализма.

Овај велики подвиг мислећег социјалистичког пролетаријата дочекали су непријатељи револуције с гласним пророчанствима како обични радници и сељаци неће бити у способности да руководе са сложеним привредним, културним и политичким животом тако големе земље. Убрзо су се „пророчанства“ империјалиста и њихових лакеја претворила у прах. Савез Совјетских Социјалистичких Република разорио је једном за сва времена реакционарну идеју да пролетаријат не може господарити без класе експлоататора. Упркос огромним унутрашњим и спољним препрекама, совјетска власт, превођена Лењином и Стаљином, јачала је из дана у дан, храбро спровевши најрадикалније друштвене промјене и напредујући ка комунизму.

Сва политика коју су владајуће класе цијелог капиталистичког свијета у току и после Велике социјалистичке октобарске револуције водиле, само је још више подрила темеље постојећег поретка. Прије него ли је капиталистички свијет могао предахнути, Други свјетски рат избио је из истих основних узрока из којих и први. Непосредна припрема тога рата била је појава фашизма као отворене терористичке диктатуре најреакционарнијих и најагресивнијих елемената финансиског капитала. Побједа фашизма у низу земаља, помогнута издајничком улогом социјал-демократије и с уступцима коју су му давали владајући монополистички кругови Енглеске, Француске, Америке и других земаља како би га усмјерили против међународног радничког и антиимперијалистичког покрета, обиљежила је заоштравање кризе капитализма и припреме агресивних планова за нову подјелу свијета.

Други свјетски рат завршио се с распадом јединственог, свеобухватног свјетског тржишта, силним порастом снага и улоге Савеза Совјетских Социјалистичких Република, испадањем из капиталистичког система читавог низа земаља, од којих најважнију улогу има кинеска револуција, невиђеним размахом радничког и антиимперијалистичког покрета у читавом свијету и ослободилачким ратовима у колонијалним и полуколонијалним земљама. Снаге империјализма су ослабљене, а снаге социјализма биле су знатно ојачане.

Револуционарни, демократски и социјалистички преображаји који су се извршили у низу земаља у предратном и послијератном периоду саставни су дио оног револуционарног свјетско-историјског збивања које је покренуто Великом октобарском социјалистичком револуцијом. У томе се процесу испољава општи развитак савременог друштва чија је главна тенденција револуција.

Све то показује да је, прије свега, како је то изврсно објаснио друг Стаљин, октобарска револуција задала свјетском капитализму смртну рану, од које се он више никада неће опоравити. Капитализам никада себи не може повратити ону „равнотежу“ и ону „стабилност“ коју је имао прије Велике октобарске социјалистичке револуције. Узурпирање Лењинове и Стаљинове партије од стране ревизионизма, одрођавање у социјал-фашизам и евентуални распад Савеза Совјетских Социјалистичких Република не мијења значај овог смртног ударца који је октобарска револуција задала и нико није у стању вратити историју уназад, јер је развитак капитализма дошао до таквог стадија гдје пламен револуције неизбјежно мора избијати, чаш у центрима империјализма, чаш на периферији.

III. КРАЉЕВИНА ЈУГОСЛАВИЈА

Велика октобарска социјалистичка револуција имала је прворазредан значај за развитак револуционарног и радничког покрета на Балкану. У општем револуционарном врењу које је обухватило централну и јужну Европу, свака побједа револуционарне совјетске власти одзвањала је дуж и најзабаченијег дијела Србије, Црне Горе и словенских дијелова Аустро-Угарске. Посебно утјецајна по угњетене јужнословенске народе била је национална политика бољшевика која је одлучно одбацила и разголитила старо буржоаско схваћање националног питања, претворивши га од посебног питања борбе против националног угњетавања у опште питање ослобођења од империјализма.

Првобитно су империјалисти антанте жељели спасити Аустро-Угарску, бедем конзерватизма у централној Европи, од потпуног уништења. Јужнословенска буржоазија, на повод империјалиста антанте и с потпором међународних аустрофила и ситнобуржоаских споразумаша, заговарала је аутономију угњетених словенских народа у оквиру, а не потпуно разарање, Хабсбуршког Царства. Тек онда када је постало очигледно да се у очи револуционарне кризе Аустро-Угарска Хабсбуршка монархија, усред својих властитих унутрашњих противрјечности, не може спасити је јужнословенска буржоазија потрчала да успостави свој административни апарат како би спријечила формирање совјетских република попут оних које су се већ формирале у Војводини и Славонији.

Стварање јединствене државе јужних словена – то је био историјски задатак који је стајао пред јужнословенским народима и њихова истинска жеља. Ни национално угњетавање, ни распиривање вјерских разлика не би било могуће у оквиру Балканске демократске федерације при потпуном и досљедном демократизму. Јужнословенским народима био би обезбјеђен широк и слободан развитак. Умјесто тога, компромисом контрареволуционарних снага и под притиском империјалиста антанте, „јединствена држава“ створена на рушевинама Хабсбуршког Царства попримила је облик тамнице народа заувијек окаљане у сјећању југословена, Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевина Југославија.

Великосрпска буржоазија играла је главну улогу у политичком животу Југославије, а централна политичка личност у Југославији био је краљ Александар. То је произашло из тога што је једино српска буржоазија имала војску за вријеме уједињења, што је контрареволуционарним снагама било од изванредне важности за завођење сопственог административног апарата на простору Југославије. Првобитно је уведен режим „либералне“ монархије, суштински компромис између словеначке, хрватске и српске буржоазије, али је великосрпска буржоазија, како би престигла своје словеначке и хрватске еквиваленте, морала да се држи великосрпског програма који је од ње захтијевао да осамостали своју власт од Народне скупштине и владе. Тако је с Видовданским уставом и званично санкционисана власт краља Александра, да би касније читав парламентарни систем уступио мјесто монархофашистичкој диктатури. Таква владавина дозволила је великосрпској буржоазији да створи себи повољну позицију наспрам словеначке и хрватске буржоазије, али и да води систематске прогоне и програме денационализације против угњетених нација у Југославији.

Империјализам није развијао производне снаге Југославије. Док је међународни темпо индустријализације у наредних двадесет година након завршетка првог свјетског рата износио у просјеку 3 %, темпо индустријализације Југославије био је свега 2% на годину. Краљевина Југославија била је полуфеудална и полуколонијална земља, у суштини само аграрни привезак крупних империјалистичких држава из којег су оне извлачиле сировине, свјесно кочећи развој прерађивачке индустрије. Иако је имала изузетно повољне природне услове за развој своје економије, нарочито у погледу првенствено рудног богатства, затим природних енергетских извора и аграрних и шумских површина, империјализам је држао кључне позиције југословенске привреде. Тако је на примјер производња алуминијума у Југославији била онемогућена усред споразума између свјетских монопола, јер је Југославија била одређена за извоз алуминијума за одређене њемачке концере. Колико је само Краљевина Југославија била зависна од империјализма откривају извјештаји да је страни капитал обухватао 98,2 % производње памучне пређе, 76,1% производње шећера, 100% производње бакра и олова, 100% производње боксита, 70% југословенске поморске тонаже, 60,3 % југословенског капацитета електроенергије, итд… сличне су статистике за све гране југословенске привреде. Оваква експлоатација Југославије одвијала се на штету потрошње широких народних маса. Тако је рецимо Краљевина Југославија била један од највећих произвођача шећерне репе у Европи, а на дну листе љествице потрошње исте.

Сељаштво, које је чинило велику већину становништва, такођер је било подвргнуто бруталној феудалној експлоатацији великих земљопосједника, неријетко и страних, нарочито у Хрватској и Војводини. Оно што феудални господари нису успијевали да од својих сељака исциједе на основу својих феудалних права, исцјеђивао би жестоки државни порез и намјенско осиромашивање села. О општој заосталости југословенских села свједочи статистика да је 1931. године на 11,5 милиона сељака Краљевина Југославија имала свега 800 љекара.

Југословенски народи тијеком првог свјетског рата дакле не само да нису могли да постигну своје национално уједињење и ослобођење, не само да нису могли да ријеше своје националне проблеме и уклоне узроке за своја узајамна непријатељства, него су из тог рата изашли економски изнурени и уништени, политички зависни од великих империјалистичких држава антанте чије је господство осигуравао милитаристичко-бирократски апарат великосрпске буржоазије и земљопосједника. Главни узрок оваквог слиједа догађаја је ондашња слабост пролетаријата на Балкану, банкротизам и споразумаштво социјал-демократа, а затим реакционарни утјецаји и притисци моћне империјалистичке буржоазије антанте.

IV. КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ

Комунистичка партија Југославије конституисана је из организација бивше социјал-демократске партије као посљедица истрајне дволинијске борбе комунистичких елемената против десних и центрумашких елемената и путем ступаја Партије у Комунистичку Интернационалну на Вуковарском конгресу 1920. године. Партија је у бурним послијератним годинама водила огромну већину радничке класе Југославије, али, не раскрстивши се у потпуности од социјал-демократских застрањивања у националном и сељачком питању, још увијек није имала милитантни бољшевички програм а није била ни кадра да се супротстави прогонима којима је излагао бијели терор.

У наредним годинама, у периоду до III. Конгреса, постигнуто је неколико успјеха у борби против социјал-демократских застрањивања и центрумаша, али упркос томе, управо онда када је Партија морала да постане стожер свега што је међу народним масама у земљи живо и способно за борбу против буржоаске реакције која је припремала монархофашистичку диктатуру, њу су обузеле жестоке фракцијске борбе које су парализовале партијске организације а вођство Партије претвориле у један стални дискусиони клуб.

Кобна пракса фракционашења не смије бити помијешана с идеолошком борбом, која је нужни и саставни дио процеса бољшевизације. Фракционашење је заправо значило да Комунистичка партија Југославије усвоји на ријечима одлуке и савјете Коминтерне, али их систематски поткопава и саботира на дјелу. Тако су, на примјер, Септембарски пленум 1926. године и Априлски и Новембарски пленум 1927. године правилно поставили задатке Партије, дали тачну критику грешака и недостатака, али партијско вођство није подузело ништа да се све те одлуке пленума заправо спроведу. Напротив, жива питања пролетерске борбе потиснута су у позадину, а истакнута су сколаристичка мудровања гдје је једино било битно подметнути фракцијском противнику.

Иако су се разликовали у многим терминолошким и концептуалним аспектима, и „лијева“ и десна фракција у суштини су биле буржоаске. Њихова беспринципијелна борба довела је до деморализације чланства и пријетила је да Партију доведе до расула, а у народним масама је разорила престиж који је Партија уживала. Како би Комунистичку партију Југославије спасила од пропасти, Коминтерна је у отвореном писму позвала све чланове Партије да одлучно устану против фракционашења и поставила је ново радничко руководство на челу с Ђуром Ђаковићем. Чланство Партије одлучно је прихватило садржај отвореног писма Коминтерне, а ново радничко руководство одмах се латило да га спроведе.

Овакав ток дволинијске борбе у Партији био је одражај свјетских збивања, првенствено и најважније VI. Конгреса Коминтерне који је имао важну улогу у остваривању јединства пролетаријата против опортунизма и савеза социјал-демократије с реакционарним властима.

У октобру 1928. године одржан је у Дрездену IV. Конгрес Комунистичке партије Југославије. IV. Конгрес Комунистичке партије Југославије анализирао је економску и политичку ситуацију у Југославији и у свијету и заузео став по најважнијим теоретским и практичним питањима. Одлуке IV. Конгреса давале су чланству Партије и читавом пролетаријату јасну и правилну организацију за будући рад. „Лијева“ и десна фракција морале су да капитулирају пред Конгресом што је охрабрило све оне бројне комунистичке кадрове који су и поред прогона и без обзира на фракционаштво у партијским руководствима смјело носили заставу борбе за ослобођење пролетаријата и осталих радних маса од капиталистичког јарма.

Управо је на IV. конгресу Комунистичке партије Југославије постављено по први пут питање карактера предстојеће револуције у Југославији. Исправно је успостављено да ће Југословенска револуција бити буржоаско-демократска револуција, а да као таква чини саставни дио свјетске пролетерске револуције која је један сложени процес сељачких, национално-револуционарних, колонијалних и пролетерских покрета и устанака. Конгрес је исто тако исправно успоставио да буржоазија угњетених нација није и данас не може бити покретна снага буржоаско-демократске револуције, већ да је њена побједа замислива једино као револуционарна побједа радничке класе и сељаштва против буржоазије, с успоставом демократске диктатуре радништва и сељаштва на бази совјета.

Капитулација „лијеве“ и десне фракције била је битан корак напријед али није могла значити окончавање дволинијске борбе. Није било сумње да је у Партији постојала група троцкиста, зиновјеваца и бухариниста, а који су и поред својих међусобних несугласица заједничким снагама учествовали у подривању линије Отвореног писма. Тако је у вођство поред најбољих Партијских кадрова изабран и низ људи слабо или никако повезаних с Партијом, који нису израсли у њој и који су ван ње васпитани.

IV. Конгрес дао је Партији нов живот и у кратком року значајно ојачао све њене организације. Међутим, на почетку њеног консолидовања послије IV. Конгреса, Партију је затекао државни удар и успостављање крваве монархофашистичке диктатуре. Тако је секретар ЦК Партије Ђуро Ђаковић звјерски убијен од полиције свега неколико мјесеци послије Конгреса, 25. априла 1929. године.

Од свог оснивања на Вуковарском конгресу 1920. године, Партија се пред лицем сурових удараца које јој је наносила реакција знала само повлачити. Партију је давио мањак чврсте бољшевичке оријентације попут оне која је успостављена с IV. Конгресом. При режиму терора, Централни комитет Партије полагао је наду у то да ће тај режим преживјети брзо сам себе, без активног мијешања народних и првенствено пролетерских маса, рачунајући искључиво на борбу унутар владајућих класа. Тако је Партију класни непријатељ више пута обезглавио и тјерао да своје енергије и снаге усресреди на реорганизацију. Мада је IV. Конгрес био прекретница у оријентацији Партије, она Партија која је навикла на повлачење, која је увијек апеловала радничку класу и широке народне масе да избјегну окршај с класним непријатељем, није могла у кратком року да се реорганизује на истински бољшевичкој основи.

Након погибије Ђура Ђаковића, руководство на челу с Мартиновићем, побјегло је у иностранство и усвојило погрешну „љевичарску“ линију на оружани устанак против монархофашистичке диктатуре. Без стварних директива и без подршке руководства, с радом који су отежавали провокатори и шпијуни унутар Партије, здрави елементи који су се нашли у Југославији били су десетковани од стране монархофашистичке диктатуре. Мартиновић је као агент империјализма и уз потпору троцкиста и зиновјеваца у Партији сишао с линије Отвореног писма, оживјевши фракцијске борбе. Његова „трећа група“ водила је политику беспринципијелног узајамног заташкавања грешака, недостатака и несугласица, а пред Коминтерном и чланством се сакривало право стање Партије.

Крајем 1932. године Коминтерна је скинула Мартиновићево руководство због фракционашења, а постављено је привремено руководство на челу с Миланом Горкићем. Горкић је био ђак и лични пријатељ добро познатог ревизионисте и једног од вођа блока десничара и троцкиста заједно с Крестинским – Бухарина – на чију се личну иницијативу и уздигао.

Милан Горкић је себе пред чланством Партије представљао као повратак на пут који је зацртало Отворено писмо. У стварности, он је био ревизиониста Бухариновог типа и саучесник у анти-совјетској завјери коју је предводила опозиција. По узору на свога ментора, Горкићева филозофија може се објаснити с ревизијом суштине закона противрјечности да се једно раздваја на два, тврдећи да се двије антагонистичне стране противрјечности стапају у једно: бољшевици и троцкисти; богати кулаци и сиромашни сељаци; буржоазија и пролетариат; итд…

На Четвртој земаљској конференцији Комунистичке партије Југославије одржане у Љубљани 24. и 25. децембра 1934. године формиран је нови Политбиро. Изузев Благоја Паровића чије је постављање требало пред Партијским чланством представљати „континуитет“ с линијом друга Ђура Ђаковића, читав Политбиро Партије био је у рукама ревизиониста. Партија јесте доживјела одређену обнову и консолидацију, али то је учињено првенствено кроз истрајан рад средњег кадра, док је коначни циљ горкићеваца био да Комунистичку партију Југославије позиционирају у повољан положај након узурпирања власти од стране блока десничара и троцкиста унутар Савеза Социјалистичких Совјетских Република. Од самога почетка, Горкић и његова фракција створила је блок с троцкистима и зиновјевцима у Партији, штитећи их како од властите Партије тако и од Коминтерне. Мада се средњи кадар борио за оживљавање и консолидовање Партије, ревизионисти на челу Комунистичке партије Југославије активно су је ликвидирали, час с „лијева“ час с десна.

Штитећи своје ревизионистичке саучеснике, Горкић је за кризу у Партији у периоду након погубљења Ђура Ђаковића окривио Коминтерну. Дволинијска борба унутар саме Коминтерне, гдје се пролетерска секција на челу с другом Стаљином сукобљавала с непролетерским елементима и свјетском анти-совјетском завјером у којем је правцу међународна опозиција ишла, имала је каткада штетан, каткада позитиван утјецај на развитак Комунистичке партије Југославије. Али није тачно, како то вјерују многи буржоаски историчари, да је крајњи узрок кризе у Комунистичкој партији Југославије била њена подређеност Коминтерни.

Коминтерна је имала првенствено позитиван утјецај на развитак и бољшевизацију Партије. Није могуће запоставити чињеницу да је Коминтерна, ослањајући се на здраве елементе у крилу Комунистичке партије Југославије, кроз своје савјете и директиве значајно потпомогла југословенским комунистима да се бољшевизују, као и да развију Партију у правцу освајања власти. Коминтерна је такођер више пута спасила Партију од сигурног расула. Негирати ово значило би негирати огромну историјску улогу Коминтерне и друга Стаљина као кормирала међународног комунистичког покрета. Главну одговорност за бројне кризе морају сносити сами југословенски комунисти.

Након VII. Конгреса Коминтерне, који се исправно суочио с развитком свјетске ситуације и који је поставио основне задатке унутар међународног комунистичког покрета, Комунистичка партија Југославије на челу с Горкићем, захваљујући његовој филозофији да се двије антагонистичне стране стапају у једно, погрешно је примијенила политику Народног фронта, продубивши тако свој ликвидационизам на штету средњег кадра који је због истог подносио највише жртве.

У Југославији се на организационом нивоу једино Казнионички комитет КПЈ, у којем је средњи кадар на челу с другом Петком Милетићем био изузетно концентрисан, истински противио опортунистичкој политици Горкићеваца. Нису тачне Горкићеве оптужбе да се Казнионички комитет противио VII. Конгресу Коминтерне. Тачно је једино то да су се противили ликвидаторском тумачењу горкићеваца који је пријетио да ликвидира читаву Партију. Горкић није био способан да сузбије утјецај друга Милетића као ни да ријеши „проблем Казнионичког комитета“, првенствено јер је средњи кадар био на страни друга Петка Милетића а напосљетку, јер је и сама међународна анти-совјетска завјера, за коју се он заједно са својом кликом издајника и штеточина залагао, била све више разоткривена.

Када је Горкићевова умијешаност изашла на видјело, он и остали завјерници на челу Комунистичке партије Југославије осуђени су на смрт, а пред Партијом се као главни непосредни задатак поставља општа реорганизација. Једино је Јосип Броз Тито, и поред тога што је био горкићевац, успио из пријашњег Политбироа извући живу главу. Свјестан властите улоге и опортунизма, док се против њега спремао обимни материјал, Тито је одбијао директиве Коминтерне да се појави на саслушање. Због својих властитих амбиција, Тито се формално одаљио од горкићеваца, али његова филозофска схваћања и даље су у суштини била идентична. У том је периоду Тито себе окружио опортунистичким отпадом који наликује на њега самога (Ђилас, Кардељ, Ранковић етц…) и већ средином 1937. године почиње да се понаша као генерални секретар Партије. Он на то није имао право, а осим неколицине отпадника које је око себе сакупио, нико у Партији није подржавао његову амбицију. Комплетна емиграција Комунистичке партије Југославије у Паризу као и сви на робији добро су га познавали као озлоглашеног опортунисту и били су против његовог преузимања Партије.

Тито је од самога почетка водио политику поткупљивања и корумпирања људи, а једноставно је уништавао све оне вриједне комунисте који су се у Партији деценијама васпитали и уздизали. Међу првим Титовим корацима били су напади на Ивана Марића и Лабуда Кусовца као „фракционаше“ унутар Партије који спречавају њену реорганизацију јер се нису подредили његовом руководству. То је била претеча „коначном“ сукобу с љевицом који је Тито имао након свршетка робије друга Петка Милетића, пријашњег члана Политбироа и организационог секретара КПЈ који је имао искрену подршку велике већине Партије. Друг Петко Милетић је одмах отпутовао у Москву на позив Коминтерне гдје је покушао разоткрити Титову издајничку дјелатност и филозофска схваћања. Али ни Тито није сједио скрштених руку, и ревизионистичка јегуља знала је како да се провуче. Тито је заједно с другим опортунистима на челу тквз. „привременог руководства“ у име читаве Партије затражио хапшење друга Милетића, представљајући питање његовог хапшења као питање борбе против шпијунаже и издаје. Он је пред Коминтерном изложио бројне фалсификоване доказе, измишљене приче и у име Комунистичке партије Југославије апеловао на његово хапшење. Тито на ово, разумије се, није имао право. Он је једноставно извршио пуч у Партији и преузео власт. Овакав слијед догађаја и грешке комуниста у борби против титоизма у његовим зачецима заслужују да се дубински проуче, али је важно одмах сада истаћи прво, да је љевица унутар Комунистичке партије Југославије поступала „парламентарно“ и превише пасивно, за њих је било важно да се питање ријеши кроз Статут. Комунисти су дозволили да им Тито нанесе неколико тешких удараца прије него што је друг Петко Милетић уопште пуштен из затвора. Затим друго, да је Титов живот спашен захваљујући његовој способности да подмити опортунистички олош, најзначајније Јосипа Копинича, дегенерика који је провео остатак свог живота хвалисајући се како је спасао Тита с кривотвореним доказима.

Непосредно послије хапшења друга Петка Милетића, Тито је учврстио свој положај с чистком „петковаца“, то јест свих оних најбољих комуниста који су и поред свих оних издајника и штеточина унутар Комунистичке партије Југославије развијали и бранили Партију деценијама.

V. НАРОДНООСЛОБОДИЛАЧКА БОРБА

Свјестан чињенице да је нови империјалистички рат за поновну подјелу свијета неизбјежан, друг Стаљин је на XVII. Конгресу Свесавезне комунистичке партије (бољшевика) подигао важна стратешка и тактичка питања о одбрани диктатуре пролетаријата и даљњег развијања свјетске пролетерске револуције. Овај конгрес представљао је одлучујућу побједу и даљи развој црвене линије коју је друг Стаљин бранио још од XIV. Конгреса СКП(Б).

На XVII. Конгресу СКП(Б), друг Стаљин је исправно окарактерисао међународну ситуацију, разоткрио шта се крије иза успона фашизма у низу земаља, и, схваћајући да ће надолазећи империјалистички рат неизбјежно усмјерити своје бајонете против СССР-а, замислио одбрану диктатуре пролетаријата као дио међународне борбе пролетаријата против буржоазије и угњетених народа против империјализма. Друг Стаљин је извукао исправан закључак да би се такав рат завршио кобно по империјализам јер би значио сигурно обарање власти буржоазије и земљопосједника у многим земљама.

Иако је у то вријеме Стаљин на уму имао првенствено обрачун с ревизионизмом унутар СКП(Б), стратешка и тактичка питања која су на овом величанственом конгресу подигнута имала су прворазредан значај за ток дволинијске борбе свију партија. С рушењем преосталих троцкистичко-бухаринистичко-зиновјевских илузија, „лијевим“ опортунистима свих земаља нанесен је тежак ударац. Ово је посебно тачно у периоду након VII. Конгреса Коминтерне, на којем је друг Димитров под Стаљиновим руководством развио стратешку и тактичку линију која је припремила међународни комунистички покрет за обрачун с оружаном контрареволуцијом те поставила темеље надолазеће побједе у антифашистичком рату.

Дијалектика дволинијске борбе значила је да резултат оваквог ударца „лијевом“ опортунизму није било само јачање оне истинске, комунистичке љевице, већ неизбјежно и десног опортунизма који је искористио овакав ток дволинијске борбе да прикрије властите ревизионистичке ставове. Карактеристично за Горкића и касније Тита било је то да су искористили пораз ултраљевице на VII. Конгресу Коминтерне да представе своје ревизионистичке ставове као прихватљивије пред властитом партијом.

Трајно постојање Савеза Социјалистичких Совјетских Република поред агресивних империјалистичких држава скопчано је с низом великих сукоба. Дотле докле је постојало капиталистичко окружење, постојала је и опасност напада империјалистичких држава на прву земљу социјализма. Други свјетски рат, који је започет као империјалистички рат, у оштрој је форми објелоданио противрјечности у табору капиталистичких земаља између табора буржоаско-демократских држава, с једне стране, и табора фашистичких држава, с друге стране. Ове противрјечности биле су својеврсна резерва земље социјализма, а њихово исправно искориштавање зарад рјешавања главних проблема свјетске пролетерске револуције донијело је огроман квалитативни скок међународном комунистичком покрету који кулминира на крају рата с успостављањем социјалистичког и демократског табора предвођеним од стране СССР-а. Заслуга за овај големи успјех припада првенствено руководиоцу СКП(Б) и Коминтерне, другу Стаљину!

Друг Стаљин није направио никакве стратешке или линијске грешке тијеком VII. Конгреса Коминтерне. Напротив, управо је с овим конгресом друг Стаљин поново потврдио своју улогу као генијалне главе међународног комунистичког покрета. Блесаве идеје да се друг Стаљин залагао за некакву политику вјечног Народног фронта, мирног преласка у социјализам или да је осуђивао народноослободилачке борбе против империјалистичких либералних демократија, представљају само троцкистичке фабрикације без основе у стварности. Неспособност европских комунистичких партија које су примјењивале тактике антифашистичког народног фронта да освоје власт и успоставе диктатуру пролетаријата не произлази из саме политике Народног фронта, већ из ревизионистичке примјене. Самим тим није Стаљин спречавао француске или талијанске комунисте да освоје власт, већ њихов властити ревизионизам.

Када су хитлеровци објавили рат земљи социјализма, ослободилачки рат свих народа Совјетског Савеза против фашистичке тираније сјединио се са свим оним ослободилачким покретима европских народа које хитлеровски империјализам поробио у један неразрушив табор. Свугдје и на сваком мјесту се разгранао пламен партизанског рата, створивши неиздржљиво стање за њемачке окупаторе и њихове помагаче. У оваквим је приликама борба поробљених европских народа попримила облик „позадине“ фронта Црвене армије, с којим је била у нераскидивом јединству. Било је јасно да је главни задатак партизана у окупираној Европи био да олакшају терет који је сносила Црвена армија и совјетски народ на фронту. Народноослободилачка борба југословенских партизана такођер спада у ову категорију.

Опортунистичко руководство Комунистичке партије Југославије на челу с Титом успјело је побиједити у народноослободилачком рату јер је искрено сљедило програм националног ослобођења од фашистичке тираније и није прихватило компромисе с окупаторским снагама. То је значило да је у антифашистичком рату југословенско руководство стало на страну оних непобједивих историјских снага које су осигурале пораз и уништење табора фашистичких земаља. У те историјске снаге спада, прије свега, социјалистичка држава СССР, затим ослободилачки покрети европских народа које је поробио хитлеровски империјализам, и на крају антифашистичка коалиција демократских држава. Ипак, упркос томе, руководство Комунистичке партије Југославије је остало опортунистичко. Партија је наставила да труне изнутра и опортунизам је себи осигуравао кључне позиције власти.

Од најранијих дана борбе против окупације, југословенски партизани себе су сматрали продужетком Црвене армије који се бори у позадини. Не може се прецијенити колико је југословенски народ истински волио Совјетски Савез и с каквим је ентузијазмом чекао трупе Црвене армије. Није било илузија међу партизанима или југословенским руководством да је народноослободилачки рат против фашистичке окупације могао бити добивен без опсежне интернационалистичке помоћи коју је пружила земља социјализма. Смијешна идеја да се Југославија ослободила потпуно сама незасновани је производ ревизионистичке „историографије“. У стварности је упркос херојским и апсолутно оправданим борбама југословенских партизана, судбина поробљеног југословенског народа зависила првенствено од фронта. Управо су побједе јуначке Црвене армије на фронту омогућиле да се неповољна ситуација југословенских партизана претвори у побједу те да се Југославија трансформише у народну демократију.

У огњу Великог домовинског рата створена је антифашистичка коалиција Совјетског Савеза, Велике Британије и Сједињених Америчких Држава у циљу уништења оружаних снага фашистичких држава. Оваква коалиција била је могућа јер је за вријеме рата противрјечност између Совјетског Савеза и империјалистичких земаља коалиције била споредна, земља социјализма борила се на живот и смрт против фашистичког окупатора. Чланови ове коалиције имали су различите ставове у одређивању циљева рата, међутим опште је познато да огромна снага Совјетског Савеза и подршка коју су му указивали слободољубиви народи у читавом свијету загарантовала његову главну, водећу улогу у коалицији, дајући јој на тај начин ослободилачки карактер, а то је у великој мјери утицало на исход рата.

Са свршетком другог свјетског рата је свјетски капиталистички систем у цјелини претрпио још један озбиљан губитак. Како је то објаснио друг Жданов, док је најважнији резултат првог свјетског рата био пробој јединствене империјалистичке фронте и отпадање Русије од свјетског система капитализма, док је због побједе социјалистичког поретка у СССР капитализам престао бити једини, свеобухватни систем свјетске привреде, дотле су други свјетски рат и пораз фашизма, слабљење свјетских позиција капитализма и јачање антифашистичког покрета довели до отпадања од империјалистичког система низа земаља централне и југоисточне европе. У овим је земљама, међу којим спада и Југославија, успостављена диктатура пролетаријата у облику народне демократије. Европске народне демократије постигле су за врло кратак период агресивне демократске измјене које се буржоазија раније није судила ни дискутовати. Свијет је подијељен у два антагонистична табора, с једне стране империјалистичког и антидемократског, с друге стране табора социјалистичког и демократског.

Од свих народних демократија, југословенска је била најкраћега вијека, и управо у Југославији по први пут видимо ревизионизам на власти. Митологија титоистичког ревизионизма воли да се претвара да се Тито херојски супротставио подчињавању Југославије СССР-у, али не може бити даље од истине да је друг Стаљин имао било какве хегемонистичке амбиције. Ниједна земља није помогла послијератној Југославији толико колико је СССР, коме дугујемо успостављање народне демократије у нашој земљи. СССР је претрпио највеће жртве како би обезбједио Југословенској држави ресурсе, храну, техничаре и стручњаке, војну опрему, и разноразне друге облике помоћи. Да је Стаљин имао било какву хегемонијску амбицију проста је измишљотина титоистичког ревизионизма и не одражава како су народне масе Југославије доживљавале Совјетски Савез.

У ствари, друг Стаљин је као кормирал међународног комунистичког покрета био тај који је рекао „не“ Титу, како то истиче друг Владо Дапчевић. Образложење лежи у томе што је Титов опортунизам, сада у сигурној позицији власти, отпочео систематску кампању подривања народне демократије и враћања Југославије на пут буржоазије. Заснивајући се на свом претечи Горкићу, Тито и његова клика опортуниста на челу Комунистичке партије Југославије користила је стратешка питања антифашистичког рата да промјени линију Партије. Титоистички ревизионизам је с позиције државне власти негирао неопходност класне борбе на селу, одбио да призна класне разлике међу сељаштвом, поткопао вођство радничке класе у народној демократској држави и, а ово је најважнија карактеристика титоистичког ревизионизма, ликвидирао водећу улогу Комунистичке партије Југославије, замијенивши је водећом улогом Народног фронта. Због тога је инфобиро, предвођен другом Стаљином изнио своју критику, а не из некакве „хегемонистичке“ амбиције!

Због силине и ширине отпора који је пружала велика већина Партије као и широке народне масе, титоистички ревизионизам могао се одржати на власти једино најстраховитјим бијелим терором до тада непознатим и невиђеним. Титоистички ревизионизам је прогањао комунисте горе него чак и краљ Александар, оне убице и шпијуни који су се нашли на власти користили су сва средства на свом располагању да звјерски здробе не само своје бивше другове, већ и свакога ко је показао имало симпатије према њима. Преко 250.000 од 400.000 чланова Комунистичке партије Југославије било је искључено или ухапшено, не рачунајући многе који су из страха одлучили да ћуте или се у потпуности искључе из политичког живота како би сачували себе и своје породице. Бијели терор титоиста проширио се попут куге све до најситнијих предузећа. Некадашњи ударници остајали су без посла и постајали бескућници, док су њихове столице попуњавали каријеристи, углавном рехабилитовани четници, најбоље описано шаљивом народном изреком „партизани у гробнице, четници на столице!“

VI. ТРЕНУТНИ ПОЛОЖАЈ РЕПУБЛИКА БИВШЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Над рушевинама народне демократије титоистички ревизионисти уздигли су „изгубљено царство“ компрадорско-бирократског капитализма. Није то било ништа друго но обнова бирократског капитализма какав је постојао у Краљевини Југославији, с разликом што је у формулацији компрадорско-бирократског капитализма овога пута бирократска страна била доминантна. То је произлазило из важне улоге коју је Југославија испуњавала за империјализам, те тога што је моћ ревизионистичке бирократије постајала утолико неограниченија уколико су више расла средства која јој је тај империјализам у руке давао.

Због неспособности југословенске буржоазије да учврсти свој положај, Тито је био централна личност политичког живота Југославије, бонапартистичка фигура око чијег су се одобрења и утјецаја бориле бирократска и компрадорска фракција буржоазије. Ово је чинило основу за разне сукобе који су настајали унутар ревизионистичких кругова Југославије, попут познатог сукоба „централиста против децентралиста“, уклањања Ранковића и касније Ђиласа, итд.

Усред тих борби које су разне клике водиле за придобивање Тита, вукући га сад на ову сад на ону страну, због те расцијепљености која је била иманентна сваком реакционарном облику југословенске државе, постојала је скоро стална ужасна конфузија око питања државне политике, која се развијала у оштрим заокретима. Међутим, бирократска фракција генерално је била доминантнија све до Титове смрти. Превласт бирократске фракције буржоазије унутар југословенске државе значила је да је држава стварно искориштавала уступке које јој је империјализам давао за стварање велике бирократске индустрије. Истовремено, мада је индустрија у градовима заиста напредовала на основи бирократског државног капитала, југословенски капитализам се развијао на расијан начин, користан по империјализам. Ово је најочигледније када погледамо чињеницу да феудални односи у Југославији нису ликвидирани него су напротив репродуцирани и реконструисани у корист компрадорско-бирократске буржоазије и њихових империјалистичких господара.

Аграрна структура ревизионистичке Југославије била је најјаснији показатељ полуфеудализма. Сељаштво, које је чинило већину становништва и у ревизионистичкој Југославији, састојало се углавном од малих посједника који су имали испод 5 хектара земље. Та голема маса сељаштва је за буржоазију на власти одиграла битну улогу полупролетаријата. Захваљујући томе што је сељаштво производило за тржиште умјесто за сопствену потрошњу, све док су били заробљени у системима размјене намјештеним против њих од стране трговаца и агроиндустријског бирократског капитала, на југословенском селу настало је неиздржљиво стање одговорно за сада добро познати егзодус сељаштва у градове. То сељаштво никада није потпуно интегрисано у произвођачки процес, него је тај новорођени пролетаријат слан као јефтина радна снага за сјеверну и западну Европу, првенствено Западну Њемачку, гдје је према званичним подацима ревизионистичке Југославије у било којем датом моменту радило преко 500.000 југословена.

Југословенско сељаштво које је у градовима тражило спас од глади, постало је савршена „извозна роба“!

Захваљујући револуционарном насљеђу и традицији југословенских народа, експлоатација пролетаријата и сељаштва од стране социјал-фашиста није могла пролазити глатко. У ствари, бројне побуне против титоизма и сукоби народних маса са социјал-фашизмом приморали су југословенску државу да троши огромне суме на стварање „државе благостања“ како би успјела сачувати релативни друштвени мир. Налазећи у Титу важног савезника, империјализам је обезбједио Југославији огромне неотплативе кредите које је држава користила да финансира ову државу благостања. Још један важан елемент био је увоз радне снаге из сиромашнијих република, првенствено Косова, Македоније и Црне Горе, у богатије републике гдје су попуњавали њихове већ надуване услужне индустрије.

Бирократска фракција као што је већ речено била је генерално доминантнија од компрадорске, што не значи да се утјецај компрадорске фракције велике буржоазије није дао осјетити. Компрадорски капиталисти преплављали су југословенско тржиште с огромним количинама индустријских и пољопривредних производа из империјалистичких земаља, увозећи их чак и када се ти производи могу произвести јефтиније у Југославији или када су постојеће залихе биле огромне. Богате сировине Југославије слале су се масовно за западну Европу и Сједињене Америчке Државе по цијенама неповољним за Југославију. Многа важна индустријска предузећа Југославије производила су под лиценсама из западних земаља, њихова производња је била зависна од полупрерађених сировина, резервних дијелова и полуфабриката које су добивали искључиво из монополских фирми империјалиста Европе и Сједињених Америчких Држава.

У спољној политици, Југословенска буржоазија пратила је за реп амерички империјализам, забивши нож у леђа угњетеним народима Кореје, Грчке и Вијетнама како не би наљутила своје империјалистичке господаре. Као што је Краљевина Југославија била важан дио цордон санитаире тако је и ревизионистичка Југославија одиграла важну улогу у сузбијању и заустављању ширења бољшевичке куге која се брзо ширила свијетом експлоататора.

Разумије се, завађена браћа, бирократе и компрадори, поново би поступала јединствено и збила редове око Тита онда када би примијетили да су широке народне масе непријатељски настројене према њима. Па ипак, профит је био њихов Бог, а не Тито. Када су унутрашње противрјечности привредног система Југославије достигле такву тачку гдје држава више није могла властитој буржоазији обезбједити исту стопу експлоатације, бирократски и компрадорски буржуји који су ослонац налазили једино у титоизму сложили су се да тај ослонац сами поткопају. Невјероватно али истинито. Југословенски национализам прерастао је у национализам појединачних република, утјецај Тита опадао је, а утјецај појединачних националистичких снага је растао.

Империјализам је пажљиво проматрао ситуацију у Југославији, подржавши у складу с властитим интересима час оне, час ове националисте, час више њих истовремено. Бирократска буржоазија сваке појединачне републике вапила је за „својим пољем“ за експлоатацију, ослобођеног од конкурената других нација. У њиховој незаситој похлепи и ирационалности, помогли су уништити своје властито царство и доминацију над Југославијом, отворивши пут за потпуну превласт компрадорске фракције велике буржоазије којој данас свједочимо.

Распад Југославије био је против жеље свих њених народа. Дошао је ненајављено и нагло за народне масе које су притом искориштене у геноцидном братоубилачком рату који је буржоазија маскирала с било каквим културним разликама које је још увијек могла да пронађе између народа Југославије. Најагресивнији национализам био је великосрпски национализам који је проширио свој пламен рата на све југословенске народе, све док га из властитих интереса није зауставио амерички империјализам.

Након националистичке луднице, на рушевинама бивше Југославије поникло је седам полуколонијалних и полуфеудалних распалих република подијељених на културним линијама од стране империјализма. Иако се државни и политички облик промијенио, у основи сада влада иста класа велике бирократско-компрадорске буржоазије као и у Титовој Југославији, с јединим разликама што је империјализам сада формализвао подјелу сфера утјецаја међу члановима те класе и што је сада компрадорска фракција генерално доминантна у свим републикама бивше Југославије.

Изопачена власт неодговорних компрадорских клика није способна да задовољи најопштије материјалне и културне потребе широких народних маса. Општа криза империјализма која не заобилази ни бившу Југославију доводи до распадања капиталистичких предузећа и капиталистичке дисциплине чинећи немогућим успостављање производње на старој основици, а борба пролетаријата за повећање надница не доноси жељене резултате јер страховита скупоћа животних намирница поништава сваки успјех у том правцу. Игра је још увијек намјештена против сељаштва те самим тим он наставља свој непрекидни егзодус у градове, неријетко продуживши и до Аустрије или Њемачке јер не може бити искориштен у произвођачком процесу. Ситна буржоазија постаје све више узрујана јер се пред њеним очима сламају илузије реакционарног либерализма које јој је компрадорска буржоазија усађивала. Национална буржоазија остварује биједне минималне профите, већински у надуваном услужном сектору, док компрадорска буржоазија над њом стоји као монополистичка буржоазија с неограниченим политичким правима.

Сва кривица за ово неиздрживо стање припада владајућој класи. Уздигнувши над народним масама терете разних врста, она је разорила па затим и опустошила бившу Југославију; братоубилачким ратом је утопила земљу у море крви створивши генерацију осакаћених људи, удовица и сирочади. Потомцима жртава рата, буржоазија је оставила само илузије Европске уније и препушта ствари њиховој машти.

Свака република бивше Југославије зависна је од империјализма и не бисмо преувеличавали ако бисмо рекли да не би опстале ни дана у свом садашњем облику без силе америчког милитаризма, једине силе која одржава тренутно стање ствари онаквим каквим јесте.

Заинтересована само за богаћење, за мафијашке послове и за злочиначке шпекулације, компрадорска буржоазија је бруталном експлоатацијом југословенских народа обезбједила профите себи и својим империјалистичким владарима којима је, успут буде речено, продала читаву земљу и дозволила иностраном капиталу неограничену доминацију над свим оним сферама над којима је он могао положити своје крваве руке. Али то је учињено на рачун народних маса које сада немају прилике да се развијају и ријеше своје национално питање.

Широке народне масе бивше Југославије према томе стоје у оштрој противрјечности с три велика зла која коче развој југословенских народа и њихову снажну тенденцију к уједињењу. То су: 1) империјализам; 2) феудализам; 3) бирократски капитализам. Од ових, главна противрјечност која одређује развитак нашег друштвено-економског организма јесте противрјечност између народних маса и феудалности.

VII. РЕКОНСТИТУЦИЈА КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ

Из ове ситуације, која је сјајно потврђена и садашњим класним борбама и општом револуционарном ситуацијом, Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије себи поставља задатке историјског комунистичког програма.

ГЕНЕРАЛНИ ПРОГРАМ КОМИТЕТА ЗА РЕКОНСТИТУЦИЈУ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ:

1. Комунисти захтијевају перманентну револуцију све до укидања класних разлика уопште, укидања свих односа производње на којима оне почивају, укидања свих друштвених односа који одговарају тим односима производње и преврату у свим идејама које произлазе из тих друштвених односа.

2. Ковмунисти захтијевају укидање разлике између града и села, укидање подјеле рада која из потоње произлази.

3. Комунисти захтијевају укидање подјеле на физички и ментални рад, не спуштањем инжињера и професора на ниво радника и сељака већ уздизањем радника и сељака на ниво инжењера и професора.

4. Комунисти захтијевају укидање породице и социјализацију непродуктивног кућног рада.

5. Комунисти захтијевају укидање националног антагонизма а затим нација уопште.

6. Комунисти захтијевају слободно развиће свих, сваки према способности, свакоме према потребама.

Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије закључује да се ради остварења историјског комунистичког програма он мора борити за сљедеће циљеве формулисане у његовом конкретном акционом програму:

АКЦИОНИ ПРОГРАМ КОМИТЕТА ЗА РЕКОНСТИТУЦИЈУ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ:

1. Нова демократска република. Из полуколонијалног и полуфеудалног карактера садашњег југословенског друштва јасно произлази да се југословенска револуција мора подијелити на два стадија, од којих први има за задатак да корјенито трансформише полуколонијално и полуфеудално друштво у независно демократско друштво. Демократска Федеративна Југославија коју југословенски народи имају за успоставити мора бити демократска република под заједничком диктатуром јединственог фронта свију антиимперијалистичких и антифеудалних снага на челу с пролетаријатом. Задаци нове демократске власти јединственог фронта у Југославији састоје се из сљедећег:

1. Спровођење аграрне реформе како би се ликвидирала полуфеудалност те учврстио савез радничке класе и сељаштва. Неће бити успостављена социјалистичка пољопривреда већ ће парола такве аграрне реформе бити „Земљу ономе који је обрађује!“

2. Национализација свих иностраних компанија и експропријација бирократског капитала. Њихова трансформација на социјалистичкој основици.

3. Осигуравање потпуне равноправности између различитих нација Југославије, чишћење пута к њиховом националном уједињењу.

4. Обнављање и развитак привреде, покретање стварне индустријализације земље, на тај начин осигуравши независност и суверенитет Демократске Федеративне Југославије, материјално и културно благостање широких народних маса.

5. Укључивање у активни политички и економски живот милионе људи који данас немају могућност да му се посвете, првенствено жене, као предуслов за пролетерску демократију совјетског типа.

6. Проширење јавне својине и стварање повољних услова за социјалистичку трансформацију привреде.

7. Потпуно раздвајање цркве, џамије и државе, које још увијек данас није у потпуности спроведено у живот.

8. Потпуно разарање женомрзачких пракси продаје жена, договорених бракова, проституције, порнографије и сл.

9. Спровођење културне револуције која ће ослобођењем народног интелекта створити научну културу која за циљ има да служи широке народне масе.

Само с таквом политиком ће пролетаријат упркос свим напорима противника осигурати себи подршку оног слоја који стоји између њега и буржоазије, претворивши тако тај средњи слој у резерву револуције. Користећи се демократијом, пролетаријат ствара предуслове за потпуно рушење буржоазије и осигурава своју побједу у надолазећим класним борбама. Рјешавајући задатке демократске и националне револуције, пролетаријат широм отвара врата свог непрекидног напредовања к социјалистичкој револуцији. Само таква република може гарантовати истинску равноправност и јединство свих југословенских народа, разарање америчког милитаризма у региону и придобивање велике већине народних маса, кроз задовољавање њихових основних материјалних потреба.

2. Совјетска федеративна република. Искуство руске револуције учи нас да се прелаз од капитализма к социјализму врши помоћу диктатуре пролетаријата у облику совјетске власти. Совјетска власт спроводи владавину радног народа, она даје сву власт – законодавну, извршну и судску – радном народу, који је организован у радничким, војничким и сељачким вијећима. Совјетска Федеративна Република Југославија треба да ступи у братски савез са свима сусједним народима ради успостављања совјетске федерације балканско-подунавских земаља, која ће бити саставни дио међународне федерације совјетских република. Ова међународна федерација совјетских република ће створити општи Савез и трајан мир међу народима. Задаци Совјетске Федеративне Републике Југославије састоје се из испуњавања историјског комунистичког програма, изградње блиставог комунистичког друштва кроз класну борбу. Међутим, непосредни задаци овакве републике јесу:

1. Стварање и креативно оснаживање радничких, војничких и сељачких вијећа као оруђа диктатуре пролетаријата.

2. Образовање народне милиције да би се обезбједиле све тековине радничке државе и коначна побједа социјализма – сви радници и сиромашни сељаци који су способни да носе оружје наоружавају се. Војничка вјежбања се врше упоредно с физичким васпитањем омладине у школама. Стојећа војска постепено ће губити на значају и њену улогу преузимат ће народна милиција.

3. Експропријација и социјализација производње и трговине – пролетаријат одузима сва средства за производњу и претвара их у заједничку, друштвену својину. Социјализација отпочиње и на селу гдје се социјализују сви већи посједи, дотле докле се читаво сељаштво не увјери да је много корисније заједнички, колективно земљу обрађивати.

4. Социјализација апотека, болница, санаторија, бања. Бесплатна и обавезна љекарска и болничка помоћ за све грађане, укидање робне производње у здравству.

5. Увођење обавезног рада за све способне раднике и потпуно разарање свих нерадних класа, радних дезертера, пијавица и сл. Увођење социјалистичког начела „ко не ради, тај неће ни јести“, расподјела производа према раду.

6. Скраћивање радног дана и повећање броја слободних дана – радни дан ће бити постепено укинут и уступити мјесто комунистичком раду.

7. Реквизиција зграда, станова и кућа – све зграде, станови и куће одмах ће се реквирирати, њиховим станарима оставиће се потребне одаје за становање. Све бараке, нехигијенски станови и шупе у којима људи живе морају се затворити, а становништво које је у њима боравило преселиће се у здраве станове.

8. Укидање свих дугова. Пролетаријат и његови савезници бит ће ослобођени од пореза и свих дугова створених доминацијом империјализма и компрадорске буржоазије.

9. Помагање свим народима свијета у свјетско-историјском задатку изградње социјализма и угњетеним нацијама у њиховој борби против империјализма.

10. Спровођење непрекидних културних револуција усмјерених против ревизионизма, којима се спречава поновно појављивање буржоазије и напредује ка комунизму. Напади империјализма и ревизионизма на такву републику биће све жестији, а класна борба све оштрија, што се више развија комунизам и што се више премашују капиталистички односи. Тек онда када комунизам постане органски систем ће класна борба престати бити неопходна.

Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије увјерен је да се будућност југословенских народа састоји из нове демократије, мира међу народима и социјализма. Али како би ови програмски захтјеви постали стварност, пролетаријат и његови савезници прво морају освојити власт. Револуционарна епоха пролетаријата захтјева од њега да примјењује таква борбена средства која групишу сву његову енергију, која увлаче широке народне масе у велике борбе, у акције које се завршавају отвореним сукобом с буржоаском државом. Свака помисао на спровођење социјалистичке револуције помоћу компромиса с буржоазијом на терену буржоаске демократије јесте утопија. Искуство свих пријашњих револуција показале су нам да се нови друштвени поредак може створити само у социјалном рату угњетених народних маса против владајуће класе која изумире. Нити једна партија, а посебно не Комунистичка партија, не може за себе да каже да је револуционарна ако се активно не припрема за ову неизбјежност.

Револуционарна ситуација ће се развијати неравномјерно и самим тим процес југословенске народне револуције неће бити уједначен и брз процес, већ дуготрајни процес скопчаних борби различитих класа и нација. Под руководством пролетаријата, широке народне масе ће у борби против компрадорске буржоазије образовати демократске области које ће служити као ембрион диктатуре револуционарних класа над компрадорском буржоазијом и њеним лакејима. И мада се Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије нада мирним поразом компрадорске буржоазије и империјализма, искуство нас учи да империјализам и компрадорска буржоазија неће бити у стању да толеришу овакве демократске области, које ће бити организоване час на селу час у градовима, те ће неизбјежно употребити своју оружану силу како би их разориле. Оваква ситуација захтјева од Комунистичке партије Југославије да организује народну армију као оруђе одбране добитака широких народних маса у процесу демократске револуције.

Пролетаријат и широке народне масе које се хрвају за власт с компрадорском буржоазијом морају искористити своја преимућства како би напала противника на његове слабе стране. Компрадорска буржоазија је првобитно јака и надмоћност снага је на њеној страни, она се ослања на модерно оружје, логистичке и производне способности које јој државна власт обезбјеђује. С друге стране, пролетаријат је првобитно слаб али се ослања на високо-свјесне револуционарне народне масе и властиту способност да руководи револуционарним народним покретом. Узајамни однос снага дакле није у корист пролетаријата, али та првобитна надмоћност непријатељских снага нема апсолутни, већ релативни карактер. Снагу непријатеља подривају други, по њега неповољни фактори, истовремено надокнађујући нашу слабост. С промјенама у овом узајамном односу снага, настаје развој у етапама самог социјалног рата и то је разлог за његову дуготрајну природу.

Покретачка снага овог развоја је правилно руковање противрјечностима с којима се зараћене стране суочавају. Партија се мора ослањати на народне масе и успостављати одговарајуће методе рада с промјенама у објективној ситуацији како не би створила организационе окове за даљи развитак дуготрајног народног рата. Партија има само један основни циљ – освајање власти – и овдје се истиче у потпуности дијалектика изградње и уништења. Партија и њена Народна армија освајају области подршке револуционарним насиљем и кроз организације јединственог фронта стварају нову власт, развијајући накнадно нове односе.

Утолико уколико пролетаријат правилно располаже са својим резервама, власт јединственог фронта добиват ће све већу подршку док ће стара власт постајати све више крха, фрагментирана и неспособна да се одржи у животу. Партизанско ратовање постат ће допуњено маневарским ратовањем, али остат ће главни облик ратовања.

Онда када надмоћност снага буде на страни пролетаријата и широких народних маса, Партија ће јуришати напријед да освоји потпуну власт у земљи а непријатељ ће бити у потпуности сломљен. Маневарски рат попримит ће главну улогу, а партизанско ратовање ће га допуњавати. Тако ће се кроз три етапе одвити дуготрајни револуционарни процес кроз који ће класа и народ савладати далеко јачег непријатеља и успоставити нову демократску власт.

Како би се припремио за ову историјску неизбјежност, Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије износи сљедећи минимални програм:

МИНИМАЛНИ ПРОГРАМ:

У тренутним приликама наше борбе комунисти у настајању који преузимају одговорност за сажети задатак реконституисања Комунистичке партије Југославије као ратне машине класе, теже к сљедећем:

1. Борба против ревизионизма и ликвидације – јер је главна противрјечност с којом се комунисти данас суочавају противрјечност између реконституције и ликвидације.

2. Борба за уклањање националистичке свијести из широких народних маса и њена замјена с интернационалистичком пролетерском свијести – српски радник мора бити спреман да се „одрекне Косова“.

3. Борба за успостављање комитетских гласила и штампе кроз које се наши интелектуалци у настајању обучавају и наша линија брани.

4. Борба за свеобухватну политичку и теоријску изграђеност наших кадрова – кадрови комитета морају у првом реду водити беспријекорне личне животе, јер се не може оделити политички рад члана комитета од његовог личног живота. Кадрови морају имати повезницу с масама, бољшевичку скромност и будност, милитантну дисциплину и жељу да искрено изучавају марксистичко-лењинистичко-маоистичку теорију.

5. Борба за учешће у свим економским и политичким сукобима и захтјевима с позиције револуционарног пролетаријата, објашњавање тих сукоба и захтјева са становништва револуционарне класне борбе, освајање руководства у тим борбама помоћу истрајног и неуморног рада.

6. Борба за стварање масовних демократских, антиимперијалистичких и комунистичких организација, с циљем стварања повољног политичког окружења за напор реконституције Комунистичке партије Југославије.

7. Борба за ослобођење политичких затвореника које је реакција заробила.

8. Кроз све горе наведено, борба за развијање напора реконституције и његово постепено стапање са широким народним масама.

Партија је јединство између револуционарне теорије и друштвене праксе, изградити партију значи изградити револуционарни покрет. Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије одлучно одбија антибољшевичке „савезе“ с политицизованом ситном буржоазијом која тврди да се „другим средствима бори за исти циљ.“ Ревизионизам је најгори непријатељ пролетаријата и ревизионистичке организације горе су по напор реконституције него отворени реакционари.

Бранит ћемо наше учење марксизма-лењинизма-маоизма, без да икада тражимо лажну оригиналност или јефтину популарност.

Сигурни у свој пут и свјесни свога циља, проглашавамо да нема часнијег задатка од тог којег смо се ми латили – бити црвени борац под заставом марксизма-лењинизма-маоизма, под заставом свјетске пролетерске револуције. Будимо ти људи којима ће припасти историјска почаст да су отворилу еру маоизма на простору бивше Југославије! Покажимо да смо вриједни те почасти, развијмо напор реконституције!

СМРТ РЕВИЗИОНИЗМУ! ЖИВИО МАРКСИЗАМ-ЛЕЊИНИЗАМ-МАОИЗАМ, ПРВЕНСТВЕНО МАОИЗАМ!

ЖИВЈЕЛА КОМУНИСТИЧКА ПАРТИЈА ЈУГОСЛАВИЈЕ И ЊЕН БОЉШЕВИЧКИ IV. КОНГРЕС!

ЗА РЕКОНСТИТУЦИЈУ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ!

СТАТУТ

1. ИМЕ И ЦИЉ

Чл. 1. Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије има за циљ: Да у купели класне борбе изврши реконституцију Комунистичке партије Југославије као ратне машине класе пролетаријата у циљу ослобођења пролетаријата и свих потиштених слојева народних маса завођењем бескласног социјалистичког друштва. Теоријска основа која усмјерава наше идеје јесте марксизам-лењинизам-маоизам.

2. ЧЛАНСТВО

Чл. 2. Чланови могу бити само она лица оба пола с навршених 18 година која усвајају Програм и Статут комитета и обавезују се да ће у комитету радити, испуњавати све одлуке надлежних тијела, уредно плаћати чланарину и то писмено изјаве у својој пријави.

Чл. 3. За пријем у чланство, тражи се одобрење Централног комитетског вијећа (ЦКВ.)

Чл. 4. Мјесне организације комитета имају право у писаној форми поднијети захтјев за чланство у име било којег лица чија се исправност може довољно утврдити.

Чл. 5. За лица чија се исправност не може довољно утврдити, мјесне организације комитета могу поставити као услов за примање у организацију период у року од шест мјесеци, да својим радом даду довољно доказа о својој исправности према комитету.

Чл. 6. Сваки члан комитета који мијења мјесто дјеловања мора то пријавити секретару мјесне организације. За прелаз у другу земљу потребна је дозвола ЦКВ-а.

Чл. 7. Члановима комитета не могу остати они који не извршавају своје обавезе према Комитету, који својим поступцима шкоде његовом угледу и који поврјеђују Програм и Статут комитета.

3. СТРУКТУРА КОМИТЕТА

Чл. 8. Комитет за реконституцију Комунистичке партије Југославије изграђен је на бази демократског централизма. Демократски централизам претпоставља универзалну и потпуну слободу критике, дотле докле та критика не нарушава одлучно и јединствено дјеловање комитета.

Чл. 9. Сваки орган комитета мора бити изабран на скупштинама чланова, конференцијама и конгресима реконституције.

Чл. 10. Сваки орган комитета мора периодично положити извјештај о свом раду ЦКВ-у и пред члановима комитета који су га бирали.

Чл. 11. У рјешавању локалних питања свака организација комитета је аутономна, у оквиру постојећих одлука и директива комитета.

Чл. 12. Највиша инстанца сваке организације комитета јесте пленарна скупштина чланства на којој се бира извршни орган који руководи цјелокупним текућим радом организације.

Чл. 13. Шема партијске структуре је сљедећа:

1. за радно мјесто, улицу, универзитет итд; секретар/секретаријат ћелије.

2. за територију мјеста, села, града; мјесна конференција или скупштина – мјесни секретаријат.

3. за читав простор дјеловања; конгрес, земаљска конференција – Централно комитетско вијеће

Чл. 14. За обављање појединих задатака, комитет именује нарочите органе-комисије, на примјер: женску, агитационо-пропагандистичку, за рад међу националним мањинама и мигрантима итд. Ове организације су подређене надлежном органу комитета, раде према његовим директивама и спроводе своју одлуке преко њега.

4. ЋЕЛИЈА

Чл. 15. Основна организација комитета јесте ћелија на радном мјесту, факултету, улици итд. Ћелија се оснива од стране најмање два члана и то уз потврду Мјесног комитета, а ако он још увијек није успостављен на простору дјеловања ћелије, онда уз потврду ЦКВ-а.

Чл. 16. Од чланова који нису запослени у предузећима али се даље не школују (ситне занатлије, домаћице, пензионери итд) образује се улична ћелија или се они додјељују једној од најближих ћелија.

Чл. 17. Задаци ћелије јесу: Спровођење рада међу народним масама кроз систематску комунистичку агитацију и пропаганду, културни и просветни рад међу члановима, придобивање нових чланова, ширење литературе комитета, учешће у свим економским и политичким сукобима и захтјевима с позиције револуционарног пролетаријата, објашњавање тих сукоба и захтјева са становништа револуционарне класне борбе, освајање руководства у тим борбама помоћу истрајног и неуморног рада, учешће у животу комитета.

Чл. 18. За руковођење текућим радом, расподјелу посла међу члановима ћелије, одржавање везе с надлежном инстанцом комитета и наплату чланарине, бира се на свака три мјесеца секретар ћелије. Утолико уколико ћелија има више од десет чланова, бира се секретаријат од три члана.

5. МЈЕСНИ КОМИТЕТ

Чл. 19. Мјесна организација састоји се од свих ћелија на територији једног мјеста. Највиша инстанца у једном мјесту јесте мјесна скупштина, која се одржава редовно најмање једанпут мјесечно. Вандредну скупштину сазива Мјесни комитет по потреби и на захтјев најмање трећине чланова.

Чл. 20. За руковођење радом свих организација свога мјеста, контролисања њиховог рада, вођења регистрације свих чланова, приређивања скупштина, организовања предавања итд., оснивања нових ћелија, руковања с мјесном комитетском благајном, давања мјесечног извјештаја ЦКВ-у, бира се на свака три мјесеца на мјесној скупштини секретар Мјесног комитета. Утолико уколико Мјесни комитет има више од десет чланова, бира се секретаријат од три члана, а ако има више од двадесет чланова, бира се секретаријат од пет чланова.

6. ЗЕМАЉСКА КОНФЕРЕНЦИЈА

Чл. 21. Земаљска конференција састаје со по правилу једанпут годишње. Кључ за сазив земаљске конференције одређује ЦКВ. На њој су заступљене све територије преко делегата које бирају мјесни комитети. Централно комитетско вијеће може позвати било којег члана на земаљску конференцију са саветодавним гласом.

Чл. 22. Одлуке земаљске конференције ступају на снагу пошто их потврди Централно комитетско вијеће.

7. КОНГРЕС РЕКОНСТИТУЦИЈЕ

Чл. 23. Конгрес реконституције је највиша инстанца у комитету, њега сазива Централно комитетско вијеће, онда када оно сматра да је то благовремено и у корист напора реконституције.

Чл. 24. Сазив Конгреса и његов дневни ред морају бити саопштени члановима комитета најмање мјесец дана прије његовог одржавања.

Чл. 25. Конгрес реконституције:

1. прима извјештаје Централног комитетског вијећа;

2. одлучује о програмским питањима комитета

3. доноси одлуке о свим политичким, тактичким и организационим питањима

4. бира Централно комитетско вијеће

Чл. 26. Делегате за Конгрес реконституције бирају мјесне конференције. У посебним приликама, а с дозволом Централног комитетског вијећа, делегате могу именовати ћелије без мјесне конференције, или се Конгрес реконституције може замијенити земаљском конференцијом.

8. ЦЕНТРАЛНО КОМИТЕТСКО ВИЈЕЋЕ

Чл. 27. Централно комитетско вијеће је највиши орган комитета за вријеме док Конгрес реконституције не ради. Он заступа комитет пред иностраним организацијама и партијама, образује различите комитетске органе, руководи цјелокупним политичким и организационим радом комитета, именује редакције централних органа, које раде под његовим руководством и контролом, руководи свим пословима који имају важност за цијели комитет, распоређује снаге комитета и управља централном благајном. Централно комитетско вијеће се састаје најмање једанпут тромјесечно.

Чл. 28. Број чланова Централном комитетског вијећа одређује Конгрес реконституције.

Чл. 29. Централно комитетско вијеће бира из своје средине лица за разне гране свога рада (као: организација, рад на селу, агитација и пропаганда итд.).

Чл. 30. Централно комитетско вијеће дијели земљу на области и у случају потребе мијења њихове границе. Оно може постојеће организације, према политичким и економским потребама реконституције, територијално спајати или дијелити.

9. ФИНАНСИЈЕ КОМИТЕТА

Чл. 31. Средства за све организације комитета се прибављају: сталном мјесечном чланарином, сакупљањем добровољних прилога, преко предузећа комитета итд.

Чл. 32. Висину чланарине као и скалу расподјеле од ћелије до Централног комитетског вијећа одређује Конгрес или Централно комитетско вијеће.

Чл. 33. Члан комитета који без довољно оправданих разлога не подмири чланарину за два мјесеца сматраће се да је иступио из комитета. Ово ће се саопштити на састанку његове ћелије. Незапослене чланове као и инвалиде ћелија ослобађа од плаћања чланарине.

10. ДИСЦИПЛИНА

Чл. 34. Најстрожа бољшевичка дисциплина је највећа дужност свих чланова комитета и свих његових организација. Одлуке Конгреса, Централног комитетског вијећа и свих виших инстанци комитета морају се брзо и тачно спроводити.

Чл. 35. Прекршај дисциплине повлачи са собом казне од стране надлежних органа. Казне могу бити:

1. за организацију – укор, строги укор, распуштање организације и пререгистрација чланова.

2. за поједине чланове – укор, строги укор, смењивање с функције, привремено искључење и коначно потпуно искључење из комитета.

Чл. 36. Одлуке о прекршајима дисциплине доносе надлежне инстанце комитета. Предлог о искључењу подноси скупштина надлежне организације Централном комитетском вијећу, чија је одлука извршна.

11. ЗАВРШНА ОДРЕДБА

Чл. 37. Овај статут, одобрен од Централног комитетског вијећа, има привремени значај и важи све до првог редовног конгреса реконституције.

ЦЕНТРАЛНО КОМИТЕТСКО ВИЈЕЋЕ КР-КПЈ